Тест опште културе

Кад сам пре 25 година уписивала студије етнологије и антропологије на Филозофском факултету у Београду, пријемни испит се састојао из писања есеја и усмене провере знања из националне историје. Овако су професори могли да стекну релативно поуздан утисак о основној писмености кандидата, његовој способности да логички и доследно испољи своја размишљања и о његовом општем образовању из предмета који се сматрао битним за будуће студије. Непосредни сусрет професора и студента и разговор лицем у лице, током дугог низа година сматрани су најпоузданијим начином да се изаберу најбољи. Од тада се променио систем студирања и испитивања, а већина провера се одвија писменим путем. На пријемном испиту је, на неким факултетима, уведен тзв. тест опште културе, конципиран тако да за кратко време провери „знање“ већег броја пријављених. Тест се по правилу састоји од немалог броја питања с понуђеним одговорима, а спектар обухваћених тема и области готово је неограничен. Као у каквом енигматском часопису, овде се могу очекивати питања из области популарне и елитне културе, из историје и савремености, из природних и друштвених наука, дневне политике, жуте штампе и још жуће реалности... Често сам се питала шта се о студенту може сазнати на основу оваквог теста. Да је мање или више информисан, то свакако! Али о чему сведочи количина информација којом неко оперише? Понајвише о меморијским капацитетима одређене особе, али и о њеној заинтересованости за информације. С друге стране, ова врста теста понајмање може да одговори на питање интелектуалних особина будућег студента и његове способности да информације анализира, критички повезује и ставља у одговарајући контекст, да сагледава целину културне стварности и да се конструктивно према њој односи. Занимљива је чињеница да је тест опште културе у једном тренутку преименован у тест опште информисаности. Иако је овакав назив више одговарао садржају теста, њиме нису разрешена нека суштинска питања и проблеми концепта – да ли је сазнање које се на овај начин добија о кандидату релевантно? И више, односно, мање од тога – релативизација појма и садржаја културе додатно је наглашена променом назива – култура је преточена у информацију.

Тест о коме овде говорим само је пример – метафора онога што се десило у свим сегментима живота савременог српског друштва. У њему је култура претворена у сићушан сегмент расцепкане реалности, испражњен суштинског потенцијала целине културног механизма – да ствара и обнавља смисао.

Сијасет је показатеља да је процес разарања у нашем друштву отишао предалеко. Један од њих је и стање у науци о коме се у последње време доста писало и говорило. Неадекватан систем финансирања и вредновања, законска неусаглашеност докумената којима се наука уређује, непостојање транспарентних регистара научних радника и њихових радова, неки су од формалних проблема. Они суштински су бројнији и трагичнији – неразумевање сврхе и природе фундаменталних научних истраживања, занемаривање значаја и улоге науке у подизању културног нивоа, маргинализација српског језика и дисциплина оријентисаних ка националним темама, вулгаризација идеја, ултимативни захтев за меркантилизацијом научног производа, потпуно одсуство стварног демократског процеса при доношењу важних одлука у вези са судбином науке... И тако годинама.

Ипак, након бурног пролећа, а затим неизвесног и помало тескобног лета, ствари су се помериле са мртве тачке. Министарство просвете, науке и технолошког развоја добило је свог челног човека, а недавно је именован и Национални савет за науку, тело које Србија није имала дуже од годину дана и у чијем је одсуству донет низ законских и подзаконских докумената, углавном на штету развоја науке и научне заједнице. Као и много пута раније, међу научницима се појавио трачак наде – да ће новопостављени бити мудрији, стручнији и одговорнији од претходних, да ће имати храбрости и снаге да се ухвате у коштац са суштинском реорганизацијом и ревитализацијом научног система. Да неће расипати енергију на половична и неадекватна решења, да ће се одлучити да сачувају малобројну, али ипак стратешки важну научну заједницу и потенцијал који она има.

Рекла бих да је ово дефинитивно последња шанса и прави тест опште културе који треба, и то с високом оценом, да положе и они који одлуке доносе и они који их спроводе – и министри, и председници, и помоћници, и секретари... и научници.

Виши научни сарадник у Етнографском институту САНУ