Србин од пластелина

Само у последњих сто година они који су, с мање или више демократског легитимитета, водили земљу, покушавали су да створе бар шест идеалних верзија овог народа. Прво је краљ Александар стварао Југословена троплеменог монархијског типа. После рата у коме су великом храброшћу (хвала им заувек на томе) партизани са савезницима победили нацизам, они који су на том таласу узели власт су наредних 45 година покушавали да створе Југословена из социјалистичког калупа. Онда је Милошевић, с камарилом, покушао да створи Србина еклектичког бољшевичко-четничког типа. На крају нас је подвео, опет с камарилом, под бомбе НАТО, па је смењен. Тада је ДОС пробао да изгради идеалног грађанина европског кова, способног да живи у Европи с почетка 21. века. Није успело. Убили су Ђинђића, али не би, тако брзо, успело ни да је он остао још на власти. Онда је Коштуница нешто калемио и претерао, па је отеран, пошто, објаснио сам већ, Срби никада више неће дозволити да их било који владар уведе у велики сукоб са Западом. После је Тадић правио Србина који фино изгледа у реклами. Најзад, на крају је победио Вучић и решио да направи супер нордијско-протестантског Србина, који не кука, стално учи и непрекидно савладава све препреке. Самопрегорно и имајући на уму цитате неких од, слажем се, највећих умова човечанства. Да брзином светлости, као што је он (иако један део грађана Србије није баш ушао у процес модернизације с толиким закашњењем), надокнади заостатак у односу на свет.

Да будем сасвим отворен – превише је то за један исцрпљен, сиромашан, ослабљен народ. Издахнуће пред толиким друштвеним инжењерингом. Препукнуће, на некој кривини, и народ и друштво. Нико то не би издржао.

Не држим да су мотиви најважнији у политици. Прихватам скромнији приступ да су важни резултати. Чак сам спреман да поверујем и да су намере лидера, до мере која је политички одржива, племените. Свеједно. Велики скокови унапред једноставно не раде. Посебно не раде ако се на људе виче.

Узмимо, рецимо, тај пример социјалне заштите. Тачно је да има људи који могу и коњу и волу реп да ишчупају, а неће да раде. Тачно је, међутим, и да има много више оних који могу свакоме реп да ишчупају, а дрежде у јавним предузећима и не раде ништа. Па сви остали то виде и онда се, оправдано, врло љуте ако их неко стално убеђује да су сви лењи и „да смо такав народ“. Нисмо. Коначно, чињеница да постоји одређени број људи који су лењи или демотивисани да раде и стога пристају да живе од социјалне помоћи није никав ексклузивитет Србије. Али, тај број људи је минималан. И с тим се суочавају све земље, само што нисам сигуран да ћемо овај осетљив проблем решити тако што вичући на ћерку приговарамо снаји.

Мора да постоји, то хоћу да кажем, неки предах за људе. Потпуно је у праву председник Владе када каже да они који чекају пријем код њега у Нишу неће институционалну помоћ, него топлу реч. Међутим, ишло би лакше када би емпатију могли да добију, овим редом, од – неког од хиљада запослених у администрацији, којима је посао, осим што лупају печате, и да буду макар мало саосећајни; од комуналне полиције, која би морала да се понаша као група нормалних службеника, а не као десантне трупе неостварених Слеџ Хамера; од других министара, а посебно од ресорног министра Александра Вулина. Али, неће људи да их теши Вулин. Можете да им замерите?

Него, вратимо се на питање како ће грађани Србије ухватити прикључак са светом у коме се све вртоглаво мења.

Тешко то иде и већим, одморнијим и спремнијим народима. Рецимо, Немци баш брину. Како ће тек моћи Срби, сиромашни, без даха и без наде? Не знам. Ипак, интуитивно осећам да неће моћи на силу. Да посебно неће моћи, на силу и под притиском, ако им стоје на располагању могућности да се, лакше него пре, физички или виртуелно, пребаце у неки други део света, из кога ће им то бити лакше и удобније.

Тај процес одлазака није потпуно заустављив. Људи ће увек одлазити кад им се укаже шанса. Али, дајте да некако покушамо да на тај процес смирено утичемо. Да не останемо, за само неколико година, без пола карика у систему здравствене заштите, образовања, традиционалне економије, културе, администрације. Не одлазе најбољи. Одлазе они који су принуђени или спремни да ризикују. Неки још успевају и овде да успеју, захваљујући себи и неким успешним реформама које су спроведене. Али, и то има границу. Људи, и кад зараде неки новац, и даље желе да живе у заједници у којој им је и удобно. И где им не промичу лоше слике сваког дана пред очима. Ако се и њима смучи и оду, остаће само они несрећни људи који чекају пријем, немајући другог избора. Тада нас неће бити довољно да им пружимо ни топлу реч. А ни њима топла реч више неће бити довољна.

Директор Trust Market Research