Србија и Срби у Црној Гори

Србија наглашено настоји да избегне конфронтације с окружењем. Између осталог, и да у очима међународне заједнице не би испало да смо са свима завађени. С друге стране, Београд жели да заштити своје националне интересе. Није лако то помирити.

Последица неуспелог југословенског експеримента и владавине Ј. Б. Тита јесте да је дух лажи националне природе пуштен из боце и тешко га је у њу вратити. У складу с антисрпским курсом који је у потпуности заузет после Дрезденског конгреса КПЈ (1928), систематски се радило на стварању вештачких нација од делова српског корпуса, односно наметнуте су такве републичке границе које су Србе веома оштетиле.

Српском народу учињена је страшна неправда. Још горе – она је постављена на такве основе да њени продукти добију виталност. Некоме ко је одгојен као Црногорац или Муслиман (Бошњак) у националном смислу, и такав идентитет усвојио, делује скоро богохулно када се он негира или чак самоаргументовано указује на његову титоистичку генезу, без жеље да се икоме оспорава право да се опредељује како год жели. Исто важи и за границе. Све то баца страшну сенку на односе постјугословенских држава.

Ствари посматрам из угла Србије, а да не будем апстрактан ни расплинут, ограничићу се на односе Београда и Подгорице. Према члану 1. Устава, Србија је дефинисана као национална (српска) држава. Она је матица и декларисаних Срба ван Србије, те има обавезу да активно брине о њима. А у Црној Гори Срби се доводе у тежак положај како би био окончан процес њихове трансформације у националне (не више регионалне) Црногорце. То има социјалну димензију јер чим се неко декларише као Србин, себи затвара многа врата. У црногорској полицији и многим другим државним службама, Срба готово и да нема. Исто важи за добијање профитабилних пословних прилика које у земљама с лошим системом (каква је Црна Гора) у великој мери зависе од благонаклоности власти.

Личне шансе људи који се изјашњавају као Срби много су мање него да се изјасне као Црногорци. Ништа боље не стоје ствари ни с колективним правима. Срби се не третирају ни као мањински, ни као већински народ. То је пут у нестанак. Црногорска државна конструкција изложена је упорном уклањању српских носећих стубова, од језичке до историјске сфере. Они се замењују новоствореним црногорским. Српска деца тако, примера ради, не уче на адекватан начин, као што би се радило да су Срби конститутиван народ, српску историју, књижевност и све друго што је од виталног значаја за очување националног наслеђа. Опет, не омогућава им се ни да као мањина имају посебне школе и наставне програме. Све у свему, инсталиран је лукав модел за постепено брисање Срба.

Покушавајући да очува добре односе с Подгорицом, Србија је дуго била пасивна. Рачунала је да ће ствари доћи на своје, те ће системски притисак на Србе ослабити кад црногорска власт схвати да је Београд не угрожава. То се показало погрешним; идентитетски млин упорно меље наш народ. Режим Ђукановића на томе је базирао своју политику а опозиција за сада не успева да наметне демократизацију земље и изнутра продуктивно отвори „српско питање”. У таквим околностима, на међународно прихватљив начин, дужан је то коначно да учини Београд. Билатерално с Подгорицом, али и у виду „интернационализације” српског питања. Регионална сарадња, на којој ЕУ толико инсистира, подразумева и овакво или онакво институционално дефинисање статуса српског народа у Црној Гори. Тим путем Србија сад мора да крене, а не да, као у случају Хрватске, пропусти да искористи механизме ЕУ који и нама некад одговарају. Ако Брисел сматра превазиђеним наше приче о „српској Спарти”, и те како разуме право мањинских група да буду на одговарајући начин заступљене у разним државним структурама, те да на друге начине заштите своја права. Наравно, то је за нас болан приступ. Корени Црне Горе су српски, као и огромне већине њених становника. Али не може Србија никоме да натура шта је његова баштина и како треба да се опредељује. Зато може да енергично а неагресивно подржи оне који су довољно храбри и свесни да испоље изворни идентитет и да им легитимно помогне (и финансијски) да се боре и за историјску истину о Црној Гори.

Политички аналитичар