Израел: близу а далеко од рата

Већ пет година букти грађански рат у Сирији са свим последицама разарања, смрти: 250.000 погинулих и милиони избеглица, од којих је већина у земљама окружења, у Либану, Јордану, Турској, док други очајнички покушавају да нађу уточиште у земљама Европе. Израел, који са Сиријом дели Голанску висораван, до сада је био поштеђен већих проблема. Зашто?

Кад је израелски премијер Бенјамин Нетанијаху у марту прошле године одржао страствени и веома емоционални говор против споразума с Ираном у америчком Конгресу, први пут заобишавши институцију америчког председника, било је јасно да је то израелској држави било веома важно. Познато је да администрација Барака Обаме и влада с Нетанијахуом на челу нису баш „у љубави”, што се често доводи у везу и с личним несимпатијама између двојице лидера. То не значи да је Вашингтон икада одустао од одбране интереса свог стратешки важног партнера на Блиском истоку.

Све се дешавало пред историјско потписивање споразума између САД и западних савезника, с једне стране, и Ирана, с друге, око обуставе нуклеарног програма у војне сврхе. Разумљива је забринутост у Јерусалиму. Изјаве мула из Техерана од доласка на власт ајатолаха Хомеинија биле су све само не пријатељске према израелској држави. Могућност да Иран направи атомску бомбу коју би могао да употреби застрашујућа је за читав свет, а посебно за Израел, коме су непрестано биле упућиване претње из Ирана.

И какве сад то везе има са Сиријом? Из једног имејла који је открио „Викиликс” неке ствари постају јасније. Наводно је Хилари Клинтон на скупу у Истанбулу 2012. године изјавила да би рушење сиријског председника Башара ел Асада омогућило миран сан Израелцима. На први поглед ова изјава није логична. Израел, окружен Арапима, водио је ратове са скоро свим арапским суседима. С Египтом и Јорданом има мировне споразуме. С те две државе Израел има и дипломатске односе. Друге арапске земље још нису послале амбасадоре у Тел Авив – све док се не реши палестинско питање. Ипак, већ дуже време нема ратова са суседима. Иран јесте исламска, мада не и арапска земља, али директних конфронтација није било.

Пре рата 1967. године, који је Израел добио, из Сирије се пуцало на Израел. После окупације Голанске висоравни, те исте године, ствари су се промениле. Голанска висораван је од стратешког значаја. Јужна Сирија и Дамаск јасно су видљиви са Голана и то даје велику предност Израелу. Ту су и важни извори воде која се слива у Галилејско језеро, одакле јеврејска држава покрива трећину своје потрошње воде. Земљиште је плодно, а на Голану су израђена и многа јеврејска насеља. Друзи, који и даље живе на израелској страни Голана, не праве озбиљније проблеме. Мање-више, та нова граница је била мирна и Израел је излазио на крај и с оцем и са сином, Хафезом и Башаром ел Асадом.

Али окружење није мирно. После ,,арапског пролећа", с ратовима и немирима који су започели у Тунису и направили хаос у Египту, а посебно у Либији, ситуација се драстично променила. У Либану шиитска милиција Хезболах непријатељски је расположена према Израелу. Активно се укључила у рат у Сирији и стала на страну Асада, који је алавит, припадник једне шиитске секте. Издашну помоћ трупама Асада и Хезболаху шаље шиитски Иран, чији генерали и стратези помажу председнику Асаду у борби против сунитске Исламске државе и побуњеника.

Идеја Клинтонове, која је тада била државни секретар у Обаминој администрацији, била је да се рушењем сиријског председника онемогућава утицај и моћ Ирана да преко својих посредника, као што су Хезболах и Асад, нашкоде Израелу. Тиме би се ублажио и страх јеврејске државе да губљењем монопола као једина држава у региону с нуклеарним оружјем (чињеница коју, додуше, израелски политичари никад нису јавно признали), губи примат и контролу ситуације на својим границама.

Нисам сигурна да је у овом тренутку – с искуством које свет има с распарчаним Ираком после свргавања Садама Хусеина и растуреном Либијом после Гадафија, пропалим или слабим државама (Либан) где се воде верски ратови између сунита и шиита, и где велики играчи из Вашингтона, Москве, Ријада и Анкаре, вуку конце –рушење Асада по сваку цену најбоље решење. Израел сигурно не би желео у суседству неуспелу државу попут Либије, где се разна племена боре за превласт у земљи и где је тешко завести контролу.

Потписивање нуклеарног споразума с Ираном приморало је Техеран на велике уступке. Један од најважнијих јесте тај што су међународни инспектори ушли у нуклеарна постројења у Ирану. Међутим, тај споразум има рок трајања. За сада, бар у наредних 10 до 15 година, Израел и даље остаје једина атомска сила на Блиском истоку.

То време морало би да се искористи да се ситуација у овом експлозивном делу света стави под контролу.

Новинар