Век баварске легенде

За светску славу Баварске, поред пива и кобасица, најзаслужнији су и „Бе-Ем-Ве” аутомобили. Јединствена атмосфера, коју одсликава спортски карактер, елеганција али и конзервативност, добила је ново значење, у комбинацији са специфичним конструкционим решењима.

И сада, у години када славе век постојања, чини се да је конкуренција увек у заостатку, мада, на све то много утиче историја чувеног бренда, оставштина првих турбо мотора, система вешања или хидрaуличних виљушки на моторциклима уз још мноштво технолошких изума који су их сместили – на врх.

Вероватно ни сам Гистав Ото, син проналазача четворотактног „ото- мотора” са унутрашњим сагоревањем, није знао какав ће потез начинити, усред вртлога Првог светског рата, када је 1916. године удружио своју компанију за производњу авио-мотора, са фирмом „Рап Моторверк”.

Првих година компанија се бавила склапањем „ве 12” авио-мотора, за потребе „Аустро–Дајмлера” (касније „Мерцедес–Дајмлер”).

Сам назив „Бајериш Моторен Верк” или „Бе-Ем-Ве” (BMW) је настао ратних година, а 1917. године представљен je и знак: круг плаво-беле боје, приказан као кретање авиона са пропелером који означава беле елисе на плавом небу.

Иако су после рата били приморани да прекину производњу авио-мотора, по условима Версајског споразума, компанија се 1923. преусмерила на производњу мотоцикала. Када је послератни уговор престао да важи, поново су почели да производе аутомобиле.

Преузели су 1929. године произвођача аутомобила „Ајзенах” са моделом „дикси” под лиценцом британског „Остина”. Када је 1931. истекла лиценца за „дикси”, Баварци су дизајнирали свој први аутомобил под именом „3/20”. Уследио је модел „303” са карактеристичном предњом маском у облику „два бубрега” и звезда је рођена.

Чак ни разорени погони у Минхену, након завршетка Другог светског рата, када је више од половине производних капацитета остало у Источној Немачкој, иза „гвоздене завесе”, нису срушили овог технолошког гиганта.

Убрзо, 1951. године настали су први модели аутомобила „501” („Барокни анђео”), а потом 1955. и чувени „507”.

Легенда живи успешније него икада, пуних сто година од настанка, генијалношћу сина, још славнијег оца, само сада и као власник „Минија”, „Ролс Ројса”, „Хускварне”.

Реформаторски потези чувеног председника Бернда Пишетшридера, који се 1994. године усудио да оснује прву комплетну фабрику ван Немачке, у Спартанбургу у Јужној Каролини у САД, заувек су променили чувену компанију.

Ипак, куповина последњег независног произвођача аутомобила у Великој Британији – „Ровера” 1994. године претила је чак да заувек уништи „Бе-Ем-Ве”.

Почетна улагања од две милијарде тадашњих марака претворила су се за седам година у бескрајно покривање губитака овог „Енглеског пацијента” (како су га називали по чувеном филму јер се компанија споро опорављала) од читавих седам милијарди марака.

Ипак, снагом бренда, каснијим технолошким иновацијама и успешним резултатима „испеглали” су стратешке и пословне промашаје који су могли да се заврше кобно.

Након визија за нових 100 година, које су најавили са револуционарним „ролс ројсом”, о чему је „Политика” већ писала, и идејама за „минија”, све визије сажете су у меморандуму „Следећих 100 година”, где се технолошке и дизајнерске „акробације” преплићу са научним достигнућима, алтернативним енергијама и „нултим” загађењем.

Елвисов „507” у боји кармина 

У свету гламурозних, класичних аутомобила постоје и модели са минорним продајним резултатима, али са специфичношћу, стилом, квалитетима и технолошким иновацијама које су утицале на генерације модерних аутомобила.

Један од њих је и „бе-ем-ве 507 роудстер”, спортски ауто, настао 1955. године, који и данас слови за један од најлепших спортских двоседа свих времена.

А за њега је везана и једна прича.

Наиме, краљ рока Елвис Присли, купио је „507” у доба када је служио војску у америчкој бази у Немачкој. Како је популарност пратила Елвиса и преко Атлантика, гомила егзалтираних девојака толико је опседала касарну да база није могла да функционише.

Некако су сазнале да је од десетине паркираних аутомобила један и њиховог идола. Тако је аутомобил рок лепотана, у оригиналној белој боји, био непрестано прекривен отисцима усана обожаватељки.

Фанатично накарминисаних усана, обично јаркоцрвеним кармином, оне су до бесвести љубиле сјајни двосед. Како је краљу досадило чишћење аутомобила, прича даље казује, префарбао га је у јаркоцрвену боју кармина, на тугу мноштва шипарица.

Постоје подаци да је касније, 1963. године, ауто поклонио Урсули Андерс, коме се након тога изгубио траг.

Неколико деценија касније новинарка „Бимер магазина” Џеки Џурет пронашла га је у амбару колекционара Џека Кастора, крај Сан Франциска, који је славни олдтајмер поверио стручњацима „Бе-Ем-Веа” на тоталну рестаурацију и префарбавање у белу боју.