Чулност или ослушкивање себе

Сваки човек има неки систем представа о три основна поља стварности: о себи, другима и свету. За правилно функционисање не само да је важно да ове представе буду реалистичне, већ и да особа придаје важност сваком од ова три аспекта стварности. Проблем наступа када неко почне да хронично занемарује неки од ових аспеката.

Чини се да постоји правилност да што су животне околности повољније, то нека особа више обраћа пажњу на себе, а што су животне околности неповољније, то је склонија да игнорише себе, а да пажњу усмерава на друге и животну ситуацију у којој се налази. Током вишегодишњег боравка у ономе што зовемо „зона преживљавања” људи једноставно забораве на себе и баве се људима, појавама и стварима који се налазе изван њих.

Многи аутори упозоравају колико је важно макар повремено обратити пажњу на себе, ослушнути самог себе, бити у контакту са собом, „договорити се” са самим собом. Уколико се то чини, успоставља се равнотежа између унутрашњег и спољашњег, тако да особа живи складније и са собом и са реалношћу.

Нису ретки људи који не могу да се опусте ни путем једноставне вежбе релаксације. Кроз њихов ум стално пролазе мисли које се тичу онога што треба да ураде, онога што се десило или што ће се можда десити. Њихова свест није усмерена на ситуацију „сада и овде” већ на неку другу ситуацију у неком другом времену. Питање које се поставља јесте како да они прекину тај непрекидни ток мисли који се не тиче садашњости, а који у њима изазива различита осећања и њихово тело припрема за неку акцију. То је посебан проблем када су људи у стресу – када њихове менталне слике изазивају неко непријатно осећање: увређеност, љутњу, забринутост, кривицу…

Људски мозак је орган мишљења и обраде информација, тако да је људима веома тешко да „мисле ни на шта”. Како не могу тек тако да престану да мисле, могу да се послуже триком и да своју пажњу са мишљења пребаце на оно што осећају, а најбоље да пажњу усмере на осећање оних сензација које региструју њихова чула. Ако особа која је одлучила да се опусти усмери своју пажњу на властито дисање, на ваздух који улази и излази кроз њене ноздрве, откриће да је прекинула ток мисли.

После неколико минута усмерености пажње на ове чулне осете, ментални токови се умирују, а са њима се умирује и тело, то јест физиолошка реакција на неко непријатно осећање. Овом једноставном техником се умирују и душа и тело у некој врсти дубоког одмарања, тако да се особа после десетак минута осећа свеже и одморно.

Овакве технике усмеравања пажње, или чулности, како би могао да се преведе енглески израз мајнфулнес, који се код нас одомаћио, све су више присутне у различитим приступима личног и духовног развоја. Не без разлога.