Променили су климу Пештери

Дипломирани инжењер шумарства Радослав Раде Ракоњац је човек о којем српска јавност готово ништа не зна.

Његово име је повремено стидљиво поменуто, понегде у штампи, током седамдесетих и осамдесетих година прошлога века, као једног од стручњака, који учествује у пошумљавању голети на Пештерској висоравни, у оквиру Савезне омладинске радне акције „Пештер 78“. И то је све.

Међутим, то није било баш тако. Као и данас, политичари су и тада имали предност над стручњацима, па је и његово име остало дубоко у сенци, а с временом је и избледело.

Зато осећам људску обавезу да српској јавности мало поближе осветлим лик и дело овог великог шумарског стручњака, који је препородио свој родни крај. Бавећи се 40 година својим послом, он је, могло би се рећи, изменио климу Пештерске висоравни, подручја које су у СФРЈ из милоште звали српским Сибиром.

Рођен је у селу Вишњице, удаљеном пет-шест километара од Сјенице, као једно од седморо деце Марка и Росе Ракоњац, на Савиндан 1939. године. Раде је као и многа пештерска деца пошао у свет без ичега, у гуменим опанцима званим пирућани, са жељом да нешто научи и од тог знања касније да живи. Завршио је основну школу у Штављу, осмогодишњу у Сјеници, а гимназију 1959. године у Свилајнцу. Иако су се тада тражили средњошколски кадрови, Раде није хтео да се запосли, већ је, ношен идејом Јосипа Панчића да је Пештерска висораван идеално подручје за раст четинарских шума, уписао Шумарски факултет у Београду 1959. године. Дипломирао је 1964.

Док је студирао, поред студентског кредита, који је од државе добијао само једне школске године, није имао неких других примања. Иако је свих пет година студија становао у студентском дому „Лола“ и хранио се у студентској мензи, Раде је морао и да ради да би могао сам себе да школује. Током године разносио је млеко, а лети, с цимерима из собе, кречио је станове по Београду. У своје село је долазио само лети и то не сваке године.

И ето, средином шездесетих, виле га из Београда донесоше у свој родни крај и Раде се запосли као шумарски инжењер у шумском газдинству Сјеница. Радио је већ десетак година у Шумском комбинату када је држава Југославија одлучила да спроведе у дело стару идеју Јосипа Панчића и пошуми многобројне пештерске голети. Тако је стартовала Савезна омладинска радна акција „Пештер 78“. Власти из Београда, нимало случајно, за главног инжењера ове радне акције изабраше Радослава Рада Ракоњца, тада већ доказаног шумарског инжењера, заљубљеника у своју професију и у свој родни крај.

Са седиштем у селу Штављу, ОРА „Пештер 78“ трајала је пуних 12 година – од 1978. до 1989. Сваке године је радило седам бригада са по приближно 50 бригадиста у три месечне смене, или просечно 1.050 бригадиста годишње. За 12 година, радило је око 12.600 бригадиста из целе тадашње Југославије, који су посејали око 12.000 хектара пештерских голети на брдима Цмиљевац, Капура, Житнићка брда, Трабинац, Црни врх, Ступска и Штављанска Лиса, Штављанска Бреза, Сјеничко Дубиње, Лупоглав, Жари код Тријебина, Говеђак, Јадовник, Озрен... За то време посађено је око 24 милиона младих садница четинара (око 2.300 по хектару), и то углавном смрче, црног и белог бора, обичне и сребрене јеле, ариша и Панчићеве оморике.

Овако пошумљене голети требало је да имају вишеструку корист за простор Пештерске висоравни, и то: промену климе хладне висоравни, смањење ерозија земљишта, производњу великих количина дрвне масе и четинарске грађе, туристички развој овог богатог, али заосталог краја.

Процењује се да је вредност изведених радова на ОРА износила око 12 милиона евра, што значи да је сваки учесник ове савезне радне акције просечно пошумио приближно један хектар голети, па је вредност изведених радова, по једном акцијашу, била око хиљаду евра.

Према стручној процени инжењера Ракоњца, смрча стара 50 година може се користити као изванредна грађа, а њена просечна дрвна маса у тим годинама прелази један кубни метар по стаблу. Јединична вредност дрвне масе смрче на пању на овим просторима се креће око 60 евра по кубику. То значи да ако после проређивања, које се ради неколико пута током раста, успешно одрасте 500 стабала по једном хектару, за 50 година раста, минимална вредност дрвне масе ће износити око 400 милиона евра. Ако се овоме дода и вредност посечене дрвне масе, која се сече током проређивања, од око 100 милиона евра, укупна вредност дрвне масе на Пештери, која је посејана током ОРА „Пештер 78“, за десетак година ће износити око пола милијарде евра. Реч је о суми која ће Сјеници, а богами и Србији, значити пуно, а сигуран сам и инж. Раду Ракоњцу, који је извео ово грандиозно пештерско дело.

Радослав Раде Ракоњац је сада пензионер и скромно живи у својој кући у Јабланичкој улици у Сјеници. У његовом дворишту расту две Панчићеве оморике, а око њих десетак младица. Раде има сина и две ћерке. Највише времена проводи у шетњи по сјеничким улицама, а понекад обиђе и своје засаде смрча и борова на брдима око Сјенице, са својим првим сарадником из времена сађења, шумарским техничарем Харуном Фиуљанином. Гледају у лице своје велико дело и, у шали, кажу: Да нисмо посадили ову шуму, у Сјеници би температура зими и даље била минус 40 степени. „Променили смо климу Пештери, шефе“, говори врло озбиљно Харун. „Истину говориш, друже. Можда ће нам будуће генерације и споменик подићи за то”, добацује, опет у шали, увек насмејани Раде. А ја додајем: велики људи сте постали, момци, нема сумње. Крајње је време да вам то призна и ваша држава Србија. Ако ништа друго, бар да вам пошаљу неког новинара, па да запише шта сте ви то радили и направили крајем прошлога века, за нашу и вашу Србију.

Дипл. инж.