Логика неодговорног нечињења

Поводом текста Зорана Чворовића „Регионализација или федерализација”

Господин Зоран Чворовић, доцент на Правном факултету у Крагујевцу, реаговао је у јучерашњој „Политици” на мој текст посвећен регионализацији, као једној од тема нашег уставног питања, који сам недавно објавио у истом листу.

Темељна теза текста господина Чворовића јесте да уставно питање не треба отварати. Текст о промени устава је, како верује, нека врста моје провокације. Промена устава, према том тумачењу, Србију треба да наведе на то да сама призна независност Косова и додатно угрози свој суверенитет. Дакле, у тренутку када политичке вође и око 80 одсто посланика у Народној скупштини Србије отворено говоре о неминовности промене устава, сваки истински родољубиви Србин требало би да настоји да ово питање не спомиње, да га избегава и коначно да (када оно буде отворено) настоји да по сваку цену штити постојећи устав како би „одбранио” државу. Ова моћна логика неодговорног нечињења, тако блиска догматском „мејнстриму” савременог српског конзерватизма, спречила нас је да реформишемо државу и суштински је онемогућила спас српског народа у Крајини, одржање функционалне заједничке државе са Црном Гором и било шта осим потпуног губитка кад је реч о Косову и Метохији. Само радикално одступање од овог концепта учинило је да настане Република Српска.

Теза господина Чворовића да је регионализација Србије могућа тек уколико се уједине Србија, Црна Гора и Српска, како је према концепту Миодрага Јовичића било и предвиђено, у потпуности је неодржива. Дакле, Србија би требало да остане уставна развалина или уређена у складу с некаквим интересима националне мобилизације, све док не оствари национални циљ. Замислимо да је тридесетих година 19. века неко у Кнежевини Србији тврдио да је штетно донети устав или укинути феудализам зато што српски народ није уједињен, а статус Србије праведно и повољно одређен... Узгред, према Јовичићевом концепту, Српска и Црна Гора представљале би по једна регион. Дакле, суштински регионалаизована би била само данашња Република Србија.

Уставно питање није само правно. Тврдња да моји „правни аргументи за регионализацију нису вредни коментара” у својој суштини је бесмислена. Приликом писања устава политичке и друге потребе једне државе, народа, друштва, појединца... добијају правни облик и садржај. Није обрнуто. Мада, можда је у правној идеологији средњовековља, посебно у Византији и њеном комонвелту тако... Међутим, реч је о идеологији, а не политичкој реалности и данас је друго време.

Господин Чворовић је научник и професор па би било добро да објасни на основу ког сегмента мог текста је закључио да предлажем успостављање горњег дома Народне скупштине Србије, који би представљао регионе? Поставио сам једно питање. Ништа више. Истина је да сам написао да регионални ниво власти никако не би имао овлашћења која би угрожавала суверенитет Србије или би била у конфликту са средишњим властима. Уверен сам да би уз регионализацију Србија у уставној реформи требало да добије и сенат као горњи дом, али као што ћу писати у „Четвртом тексту о уставу”, моја замисао је да сенатори не представљају регионе, већ да буду бирани непосредно у великим изборним јединицама које се не поклапају са границама региона.

Нисам детаљно изнео концепт регионализације за који се залаже Напредни клуб. Пре свега, желео сам да предложим ово питање јавности. Писао сам на ограниченом простору у уваженој новини о неколико принципа. Напредни клуб је још пре четири године објавио програм регионализације. Данас је ипак важно успоставити принципе пошто ће око појединости свакако морати да буде постигнут некакав, надајмо се, разуман компромис.

Господин Зоран Чворовић покушава да ме дисквалификује у свом тексту. Колико год ја дисквалификацију можда заслуживао, то је приступ недостојан озбиљне расправе. Ако су већ моји правни аргументи ништавни, ако је свака регионализација пут ка распаду државе, чему онда пажња коју ми је посветио? Притом, ако је најважније што ја незаслужено имам некакав углед у круговима до којих господин Чворовић држи, или што ми је текст објављен на некаквом порталу (њему није важно што је објављен у најстаријој живој и најугледнијој новини на Балкану), онда господин Чворовић не брани интересе Србије, већ једног идеолошког резервата чија чистоћа, док се можда не вратимо на свете и непроменљиве изворе уставности ромејских и руских императора, мора остати потпуна. Аргументације према личности уместо према тези скупо су у прошлости коштале српски народ, можда ће тако бити и у будућности.

Напредни клуб