Регионализација или федерализација

Поводом текста Чедомира Антића „Регионализација”

Да међу српским националним радницима не постоји неопходно „јединомислије” у вези са уставним уређењем Србије, јасно сведочи текст „Регионализација” Чедомира Антића („Политика”, 13. октобра). Он најпре полази од тезе да је промена постојећег Устава, која ће се извести под притиском приступних преговора са ЕУ, чињеница коју је неопходно да сви прихватимо. Ради се о морално недопустивом саглашавању једног националног радника са нужношћу НАТО криптоокупације Србије, која траје од петооктобарског „мајдана”. У условима окупације, народ као носилац суверености не може слободно да изрази своју политичку вољу, па ни да изабере ваљани модел децентрализације државе. Отуда је опортуно задржати важећи Устав и поред његових бројних мана.

У Антићевом тексту изостају детаљи о томе како би у појединостима изгледало регионално уређење Србије. Једино је познато његово залагање да Србија заједно са регионализацијом добије и дводомни парламент. Повезивање регионализма и дводомног система сугерише да Антић у сенату види представништво региона. Уколико у вези са овим детаљем Антићевог уставног плана консултујемо проф. др Ратка Марковића, онда можемо доћи до следећег закључка: „Аутономне јединице као такве не учествују у раду централних органа државе, оне не могу као такве учествовати у формирању државне воље. То је због тога што аутономне јединице нису федералне јединице, а то је опет, демаркациона линија која дели појам аутономне јединице од појма федералне јединице.” Дакле, Антић регионализацију схвата као федерализацију Србије или је пак предлог са горњим домом дошао као последица његовог несналажења у уставноправној материји.

Једини аргумент којим Антић подупире своје залагање за регионализацију Србије јесте позивање на ауторитет пок. академика Миодрага Јовичића. Међутим, Антић прећуткује чињеницу да је Јовичић регионално уређење предлагао за уједињену српску државу (суочену и са црногорском „федералистичком” традицијом), а не за Србију, која би у новој конституционализацији изведеној под окупацијом свакако била „скраћена” и за Космет.

При том треба знати и оно о чему Антић не говори. Корени идеологије регионализма налазе се у папској енциклики Rerum Novarum (1891. године), а пре свега у енциклики Centesimus Annus (1991. године). У овом програму римокатоличког корпоративизма, регионализам је утемељен на начелу супсидијарности. То је кључни постулат савременог европског федерализма, који је сходно принципу „никада немојте поверавати већој јединици оно што може учинити мања”, унет у Уговор из Мастрихта и Европску повељу о регионалној аутономији. Друго упориште из кога се родио савремени европски регионализам је пангерманизам, који је крајем Првог светског рата развио концепт вештачких народних група (Volksgruppen), као ефикасног средства за разбијање Југославије, СССР и Чехословачке. Као и ватикански, и овај пангермански извор регионализма оживео је у време рушења Берлинског зида. Отуда су у Србији пројекти регионализације углавном финансирани из Немачке.

Када је доношен Устав од 2006. године представник тзв. Венецијанске комисије је изашао са ставом да се „Србија мора регионализовати”. Полазећи од тога да је Милошевићев режим био аутократски и централистички, евроатлантисти данашњу Србију уподобљавају постмусолинијевској Италији и постфранковској Шпанији. Стога се, као и у овом земљама, регионализација узима као мера демократизације Србије. Следствено, заговарајући регионализацију, Антић прихвата овакву вредносну оцену прошлости Србије.

Позивање на асиметричност постојећег модела територијалне децентрализације, не може да служи као аргумент за регионализацију моравске Србије. У њој правна традиција, историја, географија и култура нису створиле било какав регионални идентитет. Уз то, регионализацијом се власт не приближава грађанима, јер она ствара један нови локално-етатистички ниво власти који грађане удаљава од државе, са свим опасним политичким последицама које ово отуђење доноси. Регионализација умножава административни апарат, што у економски и кадровски сиромашној Србији чини овај експеримент штетним. Општине, као традиционалне јединице српске самоуправе, регионализацијом не би јачале, јер би дошле и под непосредно туторство једне нове мини-државе. Регионализација подразумева не само самосталну управу и законодавство већ и финансијску одрживост региона. У Србији би региони због своје величине и сиромаштва, осим Београда и дела Војводине, били финансијски неодрживи. Као такви они би се претворили у нове изворе неуједначеног привредног развоја и локалног незадовољства.

Доцент на Правном факултету Универзитета у Крагујевцу