Колективна површност

Савремени човек је у ситуацији да је његова пажња углавном преплављена разноразним информацијама. Можемо се запитати како ова преплављеност утиче на стварање нашег знања, меморију и у крајњем случају на наш мозак. Колико од тога што региструјемо у свакодневним животима остаје у нама и како утиче на нас – повољно или неповољно?

Кључ одговора на ово питање лежи у разумевању природе упамћивања. Из тог разлога је потребно да укратко изложимо шта данас знамо о природи памћења, то јест упамћивања и присећања.

Поједностављено гледано, постоје две врсте меморије, краткорочна и дугорочна, а између њих постоје велике разлике. Краткорочна меморија је она која се јавља непосредно након регистровања неке информације и она нам омогућава да се присетимо те информације кратко време након што смо је регистровали. Сматра се да је природа ове меморије елекртична јер у случају потреса мозга ово сећање нестаје.

Дугорочна меморија је она која се јавља отприлике један сат након упамћивања, а њена природа је биохемијска јер зависи од производње протеина, али и морфолошка јер доводи до стварања нових веза између можданих ћелија. Процес претварања краткорочне у дугорочну меморију назива се консолидација и веома је важно да се одвија неометано.

Још је крајем 19. века откривено да уколико стално пристижу нове информације, тај доток омета процес консолидовања и стварање дугорочне меморије. То је названо ретроактивна инхибиција. У ситуацији у којој је савремени човек непрестано бомбардован новим информацијама које му шаљу различити медији у борби за његову пажњу, процес стварања дугорочне меморије је значајно ометен. Како се меморија консолидује током спавања и сањања, а познато је да данашње генерације, посебно деца, спавају сат мање него пре тридесетак година, то додатно отежава стварање трајне меморије.

Све то чини да је такозвана радна меморија савременог човека оптерећена краткотрајним сећањима, док је истовремено стварање трајних сећања отежано. Последице по наше знање, мишљење, идентитет и друге менталне функције, које зависе од сећања, веома су негативне. Од сећања, меморије, зависи оно што знамо, као што зависи и наше мишљење јер мислимо тако што користимо наше знање. Управо наше знање о себи, другима и свету ствара наш идентитет, квалитет нашег Ја. Због свега тога је просечни савремени човек далеко површнијег знања него што су биле раније генерације.

Начин да се супротставимо утицајима који нас заглупљују јесте да се фокусирамо на оно што нам је заиста важно; да бирамо на шта ћемо усмерити своју пажњу; да промишљамо и да повезујемо са оним што већ знамо. У противном, постаћемо површни људи који ће бити лак предмет свакојаке манипулације.