Меко срце светског финансијског жандарма

Међународни монетарни фонд (ММФ) био нам је још једном у контроли у минулих десетак дана. Судећи према званичним реакцијама, најпре премијера Вучића, а потом и саме мисије ММФ, и ову шесту ревизију аранжмана из предострожности, положили смо с таквим успехом какав није постигла ниједна земља у скоријој економској историји. Уз похвале за стање у јавним финансијама, дежурне замерке за спорост у реформама јавних предузећа, наши резултати су омекшали тврдо срце светског финансијског жандарма. Уз минимално затезање, више да бране своју част, одобрили су влади да повећа плате запосленима код државе, а пензионере части за предстојеће славе с пет хиљада динара, уз најаву трајне повишице од 1,5 до 1,7 одсто.

Можда је та повишица могла бити и осетнија да није распикућа у виду појединих јавних предузећа и фирми, попут „Азотаре”, „РТБ Бор”, „Петрохемије”... Њихово велико спремање задатак је за следеће скенирање ММФ-а. Оно што је неспорно то је да је ММФ учинио преседан и уместо опробаних рестрикција уз обавезне сузе, крв и зној „омогућио” нам је да мало продишемо. Отуда и стара дилема да ли су они гушитељ развоја, спасилац или добронамеран партнер и да ли би Србија и сама могла да се избори са кризом из које никако да се искобеља већ деценијама.

Одговор зависи од онога кога ово питате. Ако су то запослени у држави, којима су плате већ другу годину на леду, и који су се додатно тресли од могућности да остану без посла због „обећања” да број запослених у свим институцијама државе мора да се осетно смањи, као и део пензионера чија су се „стечена” примања такође нашла на удару маказа, овај строги надзорник наших јавних финансија само је радио на њихову штету. С просечном платом од 380 евра мала нам је вајда од похвала светских економиста.

На другом полу су државни званичници и економска струка који кажу да смо, баш уз помоћ ММФ, избегли банкрот државе какав је, на пример, задесио Грчку, и да смо се после силних година рецесије вратили на путању привредног раста.

Отуда и речи хвале за рад српске владе. Кажу, били су храбри, повукли непопуларне економске и политичке резове, као што су смањење плата и пензија, спровели сте неке реформе или су бар на путу. Пошто ММФ воли реформаторе, макар били и српски, он им, ипак, неће наудити у политичком смислу. И ево повишица.

Шта смо то тако добро урадили за непуне две године и да ли смо све то могли да урадимо и без строгог надзора ММФ-а? Јер, коначно, нас ММФ ни на шта није присиљавао. Сваки, па и најмањи задатак, ми смо лепо обећали и записали у меморандуму. И сами смо, не због ММФ и оног што смо му обећали, морали да после низа година с великим буџетским дефицитом, а то значи трошења изнад могућности, смањимо минус у државној каси за више од милијарду евра. Другим речима, ММФ нас је натерао да се простремо према губеру и махом трошимо колико зарадимо. Међутим, и поред завидних резултата наше јавне финансије, поготово висина спољног дуга, нису трајно одрживе без нових позајмица. Коначно, ми се још боримо с дефицитом. Смањење минуса у државној каси је заправо наш највећи адут према њима. Зато и можемо да добијемо њихово зелено светло за ванредно повећање плата и пензија.

Да ли смо све то могли да урадимо без надзора, па и својеврсног туторства, овог светског финансијског полицајца чијем смо оснивању, као држава, још 1944., дали допринос? Да смо били способни, да смо имали више политичке воље и спремности, ми бисмо то могли да учинимо и сами без „дувања” ММФ за врат. Зато нам је био потребан светски признати жирант и његов ауторитет да загриземо ту своју киселу јабуку. Уз политичка правдања по систему не да ММФ или тражи ММФ да се и не говори.

И то је тако било од почетка наше сарадње са ММФ-ом. Бивша федерација је са овом финансијском институцијом закључила 12 стендбај аранжмана у укупној вредности од око 5,2 милијарде долара. Од овог износа, искоришћено је око 4,179 милијарди долара. Први аранжман закључен је 1961. године, а последњи 1990. године.

Од 5. октобра 2000. склапали смо аранжмане са ММФ чак шест пута, рачунајући и хитну постконфликтну помоћ с краја 2000. године. Уколико се погледа успешност свих новијих аранжмана само у једном случају нисмо били добри ђаци и аранжман није доведен до краја. Реч је о осамнаестомесечном стендбај аранжману из предострожности који је склопљен у септембру 2011. за време владе Мирка Цветковића. Аранжман је пао већ на првој ревизији у фебруару 2012. године. Разлог? ММФ није пристао да држава изнова даје гаранције за задуживање „Србијагаса”. ММФ смо испратили уз реторику да нам није потребан, да неће он нама да наређује, да би га буквално за две године молили да дође.

И опет долазимо до питања – шта то тера политичаре да за економију траже надзорника попут ММФ? Једноставно, ММФ зову владе које не умеју да владају својим јавним финансијама. Уколико се изузму земље богате нафтом и оне које имају разуман ниво јавног дуга све остале кад-тад морају да закуцају на врата фирме у Пенсилванија авенији у Вашингтону.

Чланство ММФ-а броји чак 189 земаља, а на пример само од 1983. до 2012. године 114 држава је добило њихову финансијску помоћ. Упркос томе, рад мало које организације у свету изазива толико контроверзи. Зову га „Велики брат из Вашингтона који поробљава и пљачка читав свет” помоћу међународних институција, а по критичарима само наивци верују да они раде на добробит презадужених држава. На лош глас дошли су због Чилеа и Аргентине, када су оптужени да је њихова неолиберална политика довела до осиромашења милиона људи. У Совјетски Савез стигли су после распада земље како би помогли да се успостави тржишна привреда и спроведе приватизација. Исход процеса био је сличан као у Латинској Америци, а многи за то не криве искључиво ММФ, већ чињеницу да су основне функције државе попут полиције и порезника престале да постоје и да је завладала корупција.

Почетком деведесетих година прошлог века дошли су и у бившу Југославију за време владе Анте Марковића, али је њихов ангажман прекинуо рат. У новијој историји свакако се највише прати њихов ангажман у Грчкој, односно патронат под који је практично стављена ова најзадуженија европска земља.

Противници ММФ-а високо цене актуелног мађарског премијера Виктора Орбана који им је „показао врата” 2013. Мађарска је била прва европска земља коју је спасавао ММФ на почетку финансијске кризе. Влада тадашњег премијера Ференца Ђурчања узела је 2008. године 20 милијарди евра од ММФ и ЕУ како би избегла финансијски слом. С променом власти 2010. почињу несугласице са Фондом па Орбанова влада одбија да изврши препоруке о штедњи, новим порезима, приватизацији железнице… Орбан је желео да докаже да Мађарска може и сама да решава своје економске проблеме, ублаживши мере штедње. Отплатили су 2013. последњу рату кредита од 2,150 милијарди евра, а шеф мађарске централне банке, љубазним писмом је замолио директорку ММФ-а, Кристину Лагард, да затвори канцеларију у Мађарској, јер су, по оцени Мађара, рецепти ММФ постали контрапродуктивни.

Ми, нажалост, још нисмо ни близу Мађарске. Не само у погледу одлучности и потребе да ММФ-у кажемо гуд бај, већ зато што још нисмо своје јавне финансије, па и укупну привреду, ставили под контролу својих власти, бар онолико колико је то наш северни сусед учинио.