Ароганција на делу

Многи западни моћници и њихови портпароли, политичари, дипломати, функционери, експерти, новинари... настављају са ноншалантним и неодговорним изјавама кад су Срби и Србија у питању. Пошто су у тешкој завади не само са међународним правом и политичком етиком него и с елементарном логиком, здравим разумом и људском стварношћу – речене творевине се руше као куле од карата чим их човек само овлаш анализира. Ево неколико најсвежијих примера.

***

Високи функционер Министарства спољних послова САД Николас Бернс изјавио је (према "Политици" од 11. августа): "Снажно подржавамо предлог да Косово постане независно 2007. То је званична позиција САД. Тежимо и да очувамо и Босну и Херцеговину као целовиту, мирну и уједињену земљу". Пада у очи да се Бернс више и не труди да оправда подршку косовским сепаратистима. Биће зато што је досад неуспешно испробао све могуће аргументе. Као да у његовом подтексту стоји став да Косово треба да буде независно у крајњој линији зато што САД то хоће и кажу. Штавише, већ наредна реченица открива да примењује двоструки стандард, један на Албанце на Косову, а други на Србе (и Хрвате) у Босни и Херцеговини.

У сличном тону, портпарол његовог министарства Гонзало Гаљегас 23. августа у целости је одбацио оптужбе из Београда да "НАТО ствара своју државу на Косову" називајући их "претеривањем" (у оригиналу: "it was too much to say...") штетним по међусобне односе. Због арогантне непажње, Гаљегас није ни приметио да упада у очигледну логичку противречност. Наиме, оно што се у целости одбацује не може се називати "претеривањем" пошто тај појам имплицира да је оно што се пориче – добрим делом истинито, а тек само једним, и то мањим делом нетачно. Преостаје да нам Гаљегас каже и добро образложи како би тачније (значи "непретерано") требало назвати оно што НАТО хоће и чини на Косову. Најбоље би било да то учини на једном "Српско-америчком дијалогу" на који га ево, као и Николаса Бернса и друге америчке званичнике, позивам у име Српско-америчког центра у Београду.

* * *

Аустријски министар одбране Норберт Дарабош дао је (према Танјугу) 23. августа изјаву бечком листу "Die Presse" о преговорима за решење косовског проблема. Ваља поздравити то што се заложио да решење, и то компромисно, треба тражити "у оквиру Уједињених нација", али и констатовати да је тај "крчаг" одмах разбио оградом да ће такав приступ морати да буде преиспитан "ако се Русија и Србија не буду померале". Његова изјава је добра прилика да поменемо једну ствар логичке природе, и то елементарне. Уобичајило се, наиме, да се албанска борба за ништа мање од државне независности сматра неекстремном, чак нормалном, а да се истовремено Србија оптужује да понудом "суштинске аутономије" није спремна на компромисно померање. Међутим, основачка логичка анализа показује да сепаратна "држава" већ својим значењем искључује било какав уступак (или јесте посебна држава или то није), док "суштинска аутономија" укључује могућност радикалног повећавања степена самосталности, наравно у границама које је деле од категорије самосталне државе.

* * *

Према листу "Данас" од 25-26 августа (известио Миле Ласић) Марилиус Бек, посланица "зелених" и чланица спољнополитичког одбора немачког Бундестага, у тексту "Поуке из Дејтона" у листу "Tageszeitung" упозорила је "посредничку тројку" да ће јој мисија пропасти ако не извуче поуке из досадашње политике "уступака српском национализму". Као кључне примере за то наводи пријем Србије у НАТО Партнерство за мир и обнављање преговора о стабилизацији и придруживању са ЕУ. Ауторка полази од оцене да су све парламентарне партије у Србији (сем ЛДП-а и коалиционе групације око ње) националистичке (чак у доброј мери мери и ДС), јер не пристају на отцепљење Косова. Штавише, кад би партије које сачињавају владу неким чудом и пристале на то, додаје Бекова, она би пала, а радикали дошли на власт. Главна ауторкина иновација јесте одбацивање поделе странака на демократске и недемократске као главног мерила којег би у приступу Србији требало да се држи ЕУ. Уместо њега, она сугерише разликовање прозападних, са једне, и националистичких партија, са друге стране. Ово је њен закључак: да би демократски развој био могућ, неопходно је да национализам буде елиминисан, али то није могуће све док се Србија не одрекне Косова.

Испада да "национализам" Срба, по њеној употреби, представља настојање да очувају целовитост државне територије и не дозволе албанској националној мањини да на њој формира (још једну) албанску државу. Или мојим речима, Срби, по Бековој, не би били националисти само ако би се понашали самодеструктивно и мазохистички. Али се онда поставља питање која то нација под капом небеском не би патила од национализма, па сходно Бековој и од недемократичности! Тако је то кад се не промисли пажљиво то што се исказује, па се зато сукобљава и са здравим разумом.

Сем тога, пошто код нас (ни према њој) немају изгледа да на изборима победе они који би предали Косово, излазило би, а шта друго, да би ЕУ требало да их притиском доведе на власт како би га се одрекли и тиме Србији омогућили да постане демократска земља и чланица ЕУ! Ауторка је, видимо, у сукобу и са елементарним поимањем демократије, иако се на сва уста залаже за њу.

* * *

Немачки амбасадор Михаел Шмунк изазвао је оправдану буру код Срба и Хрвата у БиХ кад је ту скоро изјавио: "Најважнији циљ уставне реформе требало би да буде да од БиХ створимо нацију." Само, како замишља да се то може постићи кад се добро зна да у Босни и Херцеговини већ постоје три нације. Утопијским силовањем стварности, од кога, зашто, по коју људску и другу цену – све су то ситне тешкоће које Шмунк и не дотиче. Ако ништа друго, зашто пренебрегава искуство САД које су претрпеле крах већ у почетку настојања да од шиита, сунита и Курда силом створе једну и јединствену ирачку нацију. А нека одговори и на питање шта се то код њега збило и са принципом слободног националног самоопредељења. Уосталом, би ли тако нешто препоручио, примерице, и једној Шпанији или Великој Британији? Пошто је истовремено и универзитетски професор, Шмунк сигурно зна да тако нешто није успело ни двема царевинама, Турској и Аустро-Угарској. Верујем да му је познато и то да ни југокомунистички интернационалисти нису упражњавали такав експеримент.

Остаје да се на крају упитамо зашто наше власти не реагују службено и јавно на такве и сличне покушаје ревизије Дејтонског/Париског споразума.