Значи, прапорци!

Постоје само два посла које не би одбио нико у земљи Србији, а то су места селектора фудбалске репрезентације и директора Сајма књига. Сви ми имамо свој идеални тим који се не би онако брукао по полупразним стадионима у кишовитим престоницама прибалтичких република и сви имамо савршен рецепт за беспрекорно функционисање манифестације која је крајем октобра одржана по шездесет и први пут. Како ова упорна транзиција не попушта, утисак је како су полемике о концепту Сајма књига све гласније од дилеме ко би требало да игра деснога бека у дресу са државним орлом. Ем се десни бек у савременом, кладионичарском фудбалу више тако и не зове, ем је у савременој, кладионичарској Србији награбусио свако ко више воли да се креће по десној страни терена, ем се на Сајму из године у годину тиска много више посетилаца него што их буде на вечитом дербију!

Што се фудбала тиче, ствар је одавно јасна: имамо добре играче, још боље хулигане, али никакву репрезентацију. Са Сајмом књига ситуација је нешто компликованија: имамо једног великог издавача, две Србије, много сиромашних писаца, и стотине хиљада посетилаца за које један део јавности тврди да су неписмена руља, док други део у њима види најобичније купце. И једни и други се ипак слажу како већина људи са плаћеном улазницом током обиласка штандова сврати на пљескавицу, али док једни у томе виде крунски доказ за тезу да је народ стока, ови други се носе мишљу да од наредне године на менију буде и хроно-пљеска у тортиљи без глутена.

Међутим, ни једни ни други на ових стотину и кусур хиљада огладнелих људи не гледају као на читаоце и овакав поремећај свих чула двеју изнад свега материјално заинтересованих страна већ има а тек ће имати последице. Али, те последице већ осећају а тек ће осетити управо читаоци, док ће садашњи и бивши сајмодршци наставити да играју овај специфични „монопол”, где се уместо фиктивних хотела и кућа изнајмљују стварни штандови, чија квадратура и локација пре свега зависе од интензитета блискости са владајућим номенклатурама.

Упркос нешто гласнијем препуцавању свима већ добро познатих актера издавачко-трговачког галиматијаса, чинило се да ће овогодишњих осам дана сајма протећи без већих брљотина. А онда је дошао четвртак, познатији као Школски дан. И ове године, на стотине аутобуса довезли су на хиљаде деце пред сајамске благајне, а онда су ђаке, њихове наставнике и професоре, те све остале посетиоце надлежни органи сајамског реда и закона почели да спроводе и утерују у Халу три, у којој је тог јутра отворен и сајам медија. Али, уместо штандова наших дневних и недељних листова и електронских медија, тамо их је дочекао турбо-фолк. Јер је најгласнији домаћи таблоид одлучио да уместо књига, ђацима понуди управо прапорце! И док су на сајамским трибинама говорили светски познати писци Захар Прилепин и Ерланд Лу, на штанду овог таблоида запевали су и за појас нису заденули многи великани ибарскомагистралне сцене. Тако је фамозна купола Сајма постала вашарска шатра у коју су ђаци утеривани на својеврсно пелцовање.

Ово понижавање посетилаца Сајма књига, својеврсни пролазак кроз топли зец непатворене простоте наставио се до краја манифестације, која је ове године одржана под слоганом „Књиге у руке”. Наравно да се здушно полемисало о смислу и ефекту ове реченице, али након што надлежни, и поред многобројних указивања на ову гадост, нису учинили било шта конкретно, порука је постала и јасна и гласна: књиге су у рукама, да не би биле у глави!

А о глави се све време и ради, јер, док је празна, није опасна; док у њој одзвањају турбо-фолк прапорци и књига у руци је голуб на грани.

Сајам књига је затворен, али прапорци никако да утихну. Атмосфера из Хале три само се преселила на престоничке главне улице, које су новогодишњи украшене већ крајем октобра. Рано се смркава, па све тако лепо и свечано светли, као у некој до сада необјављеној Домановићевој сатири, пардон, бајци. Па звече прапорци...

Писац