Бетовен, Шуберт и Брамс

Комеморативни концерт Београдске филхармоније, без солиста, са некадашњим сталним шефом-диригентом Урошем Лајовицем, „посвећен успомени на покојног премијера Републике Србије др Зорана Ђинђића”, на програму је имао само два дела – Шуберта и Бетовена. У духу петогодишњег сећања изведен је један од најбољих романтичарских квартета уопште, Шубертов „Смрт и девојка” који је Филхармонија свирала у преради за гудаче (верзија Густава Малера). Уколико обим, дубина и садржајност овога дела нису превише погодовали публици, сасвим у сусрет њеним жељама уследила је Пета симфонија у це молу оп. 67 Лудвига ван Бетовена. Све се завршило опште радосно, уз бурне аплаузе публике која је у потпуности испунила салу Коларца.

Ауторитет диригента Уроша Лајовица подсетио нас је на најбоље тренутке његовог рада са овим ансамблом. „Чврста рука”, не претерана и добро одмерена темпа свих ставова, посебно у брзим деловима, омогућавала је постизање пуноће звука и заједништво музицирања. Ово друго је нарочито фасцинирало у брзим пасажима гудача Шубертовог квартета чији је бечки дух, комбинован са трагичним акцентима, добио на уверљивости иако је нама недостајала шира динамичка и изражајна скала у интерпретацији Филхармоније. Њу је осујетила и Малерова прерада којом се добија на симфонизацији, а губи на прозирности и тананости квартетске партитуре. Под термин „музика милиона” може се данас подвести Пета Бетовенова симфонија у целини, али је ове вечери њен победнички, моћни финале, изазвао оркестар на распламсавање звука.

Већ следеће вечери, уз оркестар РТС наступила су двојица солиста – и виртуоза, Роман Симовић и Драган Ђорђевић, тумачећи деонице Двоструког Брамсовог концерта за виолину и виолончело у а молу оп. 102. Неукротива енергија Романа Симовића подстицала је на одговор Драгана Ђорђевића, истим интензитетом, посебно у сјајним дијалозима главне теме трећег става, доведене до врхунца у виртуозитету, ефекту и бљеску.

Обојица младих музичара надахнули су оркестар који се знатно трудио да им одговори на сваку ексцентричност. Прави регулатор збивања за диригентским пултом био је Милан Недељковић, млади диригент оркестра Позоришта на Теразијама, који је ове вечери водио солисте и оркестар РТС као да поседује велико знање и искуство. Добрим ставом, музикалним приступом Брамсу, доказао је да поседује диригентски потенцијал. Веома је добро осетио пулс и снагу Прве Брамсове симфоније у це молу оп. 68, понегде ометан дувачким грубостима и недореченостима, успевао је да наметне своју личност и покаже две главне особине: темељност и скромност. Питамо се, не без горчине, јесу ли оне уопште потребне и примерене средини?

Шуберт, Бетовен, Брамс красе програме наших оркестара. Има ли стандарднијег и класичнијег приступа? У коjeм веку, и којој години живимо? Рекло би се у 1908!