Хаг и Косово рушили све српске владе

Ниједна српска влада после 5. октобра није дочекала крај четворогодишњег мандата и ниједна није успела да преживи сарадњу са Хашким трибуналом, преговоре са Европском унијом и борбу за Косово. Србија је тако постала изузетак међу земљама у транзицији у којима су владе падале и социјалисти се враћали на власт због социјалног незадовољства и корупције. Беда и сиромаштво нису успели да уздрмају ни најлабавије коалиције на власти у Србији. 

Објашњење зашто се тако брзо влада са „јединственом државном политиком” претворила у Динкићево „колективно лудило”, и зашто је трајала само мало дуже него преговори о подели власти између ДС-а, ДСС-а, НС-а и Г17, може се лако наћи у блиској прошлости.

Иако је на прошлогодишњим изборима његова странка на циљ стигла тек трећа, председник ДСС-а је поново постао премијер. ДСС је низ година словила за странку са највећим коалиционим потенцијалом.

 Оно што данас ДС замера Коштуници, он је у октобру 2003. године, у време „досове” владе коју је водио Зоран Живковић, замерао њима.

– Имамо скупштину у којој влада мањина лажно се представљајући као већина – говорио је тада Коштуница захтевајући да се изађе на изборе.

У влади је то већина министара одбијала, међу њима и тадашњи потпредседник владе Чедомир Јовановић: само се Зоран Живковић слагао да се мора на изборе. У скупштини се водила борба да се радикалска иницијатива за гласање о поверењу влади и иницијатива за смену председнице скупштине Наташе Мићић не ставе на дневни ред. Јовановић је покушавао да смири „побуњене лидере ДОС-а”, предвођене лидером СДП-а Слободаном Орлићем који су имали намеру да руше владу. Функционери ДС-а, према писању штампе, оптуживали су Орлића да се „продао Динкићу и Коштуници”. Г17 је, тврдио је тада Велимир Илић, врбовао посланике ДОС-а у скупштини да гласају против владе Зорана Живковића.Лидер Г17 плус, Млађан Динкић (који на мајске изборе излази управо на листи ДС-а) пре пет година рушио је ДС-овог премијера оптужбама сличним онима које данас износи на рачун ДСС-овог премијера. Динкић је оптуживао Живковића да „злоупотребљава косовско питање зарад стицања јефтиних политичких поена”.

Живковић је одмах узвратио прозивком Г17 плус.

„Има неких који су спремни да продају веру за вечеру, односно све за ништа”, говорио је тада Живковић оптужујући ову странку да се залаже за независно Косово.

Варнице су у јулу исте, 2003. године, жестоко севале и између Динкића и Божидара Ђелића који су се јавно посвађали у телевизијском дуелу. Наступом који је ушао у анале најпрепричаванијих политичких сукоба са Ђелићевом реченицом: „Динкићу, немој мајку да ми дираш”, ова двојица политичара илустровала су сву дубину сукоба који, како видимо, није био непремостив. Динкић је тада говорио:

„Знам да је Ђелић нагло постао миљеник државних и квазиприватних медија, али у име старих добрих времена требало би да пред српском јавношћу погледамо један другог у очи и кажемо шта је стварно повод оног што неки називају личним сукобом два пријатеља”.

Ратне секире, са све позадином сукоба, закопане су пошто су двојица пријатеља постали министри у Коштуничиној влади.Пропасти „досове” власти умногоме, ако не и пресудно, допринео је Хаг. Наиме, у октобру 2003. године Карла дел Понте Живковићу је донела запечаћене оптужнице против четири генерала – Сретена Лукића, Властимира Ђорђевића, Небојше Павковића и Владимира Лазаревића. Бес Београда зато што је тужитељка прекршила наводни договор српских власти и трибунала да више неће бити оптужница убрзо су замениле молбе да се одложи њихово објављивање, макар док не прођу избори (парламентарни и председнички скоро су се поклопили те године).

И тада су захтеви Београда да се сачека са непријатним вестима док не прођу избори у Србији наилазили на разумевање Запада, али је један разговор шефа дипломатије Горана Свилановића и Карле дел Понте скренуо „ток историје”. Увређена замерком Свилановића да није смела да виче на шефа дипломатије једне суверене државе, тужитељка хашког суда одлучила је да не искористи одобрење Хага да оптужнице остану тајна још неко време.„Жао ми је што сте се осетили увређеним. Наш договор да оптужнице остану тајна више не важи”, рекла је Дел Понте.(Занимљиво је подсетити да је пар година раније, у време док је Коштуница био председник СРЈ, управо хашка тужитељка инсистирала на томе да се оптужнице које је доносила буду тајна. Коштуница јој је тада запретио да ће све што буде донела у Београд саопштити јавности истога дана).Оптужнице против четири генерала тако су обелодањене десетак дана пошто су донете у Београд. ДОС-ова власт је организовала митинге подршке полицијском генералу Сретену Лукићу, који је уживао посебну заштиту власти због заслуга у акцији „Сабља”. 

Живковић је Карли Дел Понте рекао да „он неће бити премијер који ће хапсити Лукића”, а Чеда Јовановић је изашао на глас као најватренији противник слања српских генерала у Хаг. И не само због тога је, како су писали таблоиди, постао непожељан на званичним састанцима Београда и Брисела. Штампа је тада преносила тврдње незваничних извора да је Хавијер Солана приликом посете Београду тражио од Живковића да „Чеда оде из Владе”. Солана тада вероватно није могао ни да сања да ће Јовановић 2008. бити једини политички лидер у Србији који се неће противити независном Косову.

Ни преговори о формирању прве Коштуничине владе 2004. нису били једноставнији од оних после којих је Коштуница постао други пут премијер. Владу су, после низа перипетија и информација о томе да Коштуница преговара са радикалима једнако колико и са демократама, те да ни са једнима ни са другима неће у коалицију, у марту 2004. године направили ДС, Г17 плус, НС и СПО уз мањинску подршку СПС-а. 

Сарадња са социјалистима била је главни аргумент демократске опозиције за критику ове Коштуничине владе (иако је штампа писала, позивајући се на незваничне изворе, да је ДСС пре договора са СПС-ом добио позитивне сигнале Брисела и Вашингтона).

Ако је веровати сличним писањима и изворима данас, у ДС-у се размишља о истој комбинацији са социјалистима као решењу за будућу владу. Потврду ових спекулација многи налазе и у званично саопштеном ставу ДС да су им једини неприхватљив партнер у будућој влади радикали. 

Прву Коштуничину владу, баш као и ову другу, „начео” је проблем са ЕУ, тада повезан са Хагом, а данас са Косовом. Због неповољне оцене сарадње са Трибуналом преговори са ЕУ су неколико пута прекидани али и настављани уз услов да Београд да конкретан доказ потраге за Ратком Младићем. Када је Оли Рен 3. маја 2006. године дефинитивно одлучио да заустави преговоре, потпредседник владе Мирољуб Лабус поднео је оставку. Истог дана поподне Коштуница је јавно позвао Младића да се преда као остали генерали.

Динкић, по одласку Лабуса, остаје у влади све до избора иако је активирао ковертиране оставке свих министара Г17, а убрзо преузима и странку, док Лабус одлази из јавног живота све донедавно када се појавио као саветник Мирослава Мишковића, власника Делте.

Тако се догурало и до јануарских избора 2007, на којима су победили радикали, мандатара одређивао лидер друге странке по снази (ДС-а), а премијер постао трећи на листи коме је Борис Тадић, три месеца раније, у изборној ноћи поручивао да више неће бити премијер. Ове године је Тадић истоветну поруку Коштуници упутио пре избора. 

Тада је „преломио” због Косова, а сада због ЕУ.

Иако је потпредседник владе Ђелић по објављивању договора тврдио да се ова влада неће распасти због Косова јер је то „озбиљна коалиција која је размотрила све могућности”, годину дана касније испоставило се да све могућности нису размотрене. Макар не која је од три најважније ствари за све – Косово, ЕУ и Хаг– најважнија. Једино што за сада није спорно, изгледа ј да Хаг није на првом месту.