Јакшићево наметање цензуре

Поводом текста ,,Милосрдни Анђелковић”, од 15. новембра

Бошко Јакшић тврди да ми је Александар Вучић „омиљени лик”. Полазећи од тога, делује му несхватљиво да заступам геополитичке ставове супротне опредељењима премијера. Пошто сматра да сам изгубљен случај, утонуо у идеје које ме „кандидују за орден имена Путина”, не покушава да ме убеди у ишта супротно. Тражи од Вучића да се јавно определи у вези са оним што заговарам. Упозорава га да му то иде на конто, на неки начин апелујући да ме (као и мени сличне) стави на „црну листу” и тако спречи у медијском инсистирању на блиским везама са Русијом, осуди тоталитарног понашања Мила Ђукановића, одбацивању НАТО или исказивању критичког става према ЕУ. Како каже, „растући утицај српских аналитичара путиноваца директно може да се мери дефицитом демократије”.

Демократски, нема шта. Као што је оно претходно, овај пут без ноте цинизма – бесмислено. Зар близак однос са неким утицајним намеће идентичност политичких погледа? Тако је сигурно било у доба владавине Ј. Б. Тита; данас не би смело да буде. Опет, док ових дана нескривено изражавам незадовољство због пристанка Србије да Косово добије међународни број, немам разлог да негирам оно што ми често пребацују. Александара Вучића добро познајем (још из времена када није био оно што је данас) и према њему у домену личних односа имам пријатељски став. Међутим, у неким (гео)политичким питањима и још више у вези са методолошким приступом српским интересима, имамо другачије погледе. Тим пре нисмо у истој странци (нисам био нити сам у било којој). С друге стране, владајућу СНС недвосмислено доживљавам као повољнију опцију од оне коју смо имали до 2012. а којој је Јакшић био наклоњен.

Од тада до данас побољшани су односи са Москвом (војно-технички споразум, статус посматрача у руском пакту ОДКБ, формализовано стратешко партнерство), унапређене су везе између Србије и Српске, престали смо да се свима извињавамо за оно за шта нисмо криви. Довољно је подсетити јавност на супротстављање британској резолуцији о Сребреници. Унутрашња страна тог процеса је промена официјелног односа према националним вредностима и скоријој прошлости. Раније су се владајући политичари устручавали да кажу чак и ,,НАТО агресија” или да истакну српска страдања током хрватске злочиначке акције „Олуја”. Сада је другачије. То важи и за однос према ономе што је остало од Србије после окупације КиМ. Благонаклоношћу према екстремно аутономашким тенденцијама неких кругова у Војводини (и у тада владајућем ДС), као да је Београд завршавао посао који спољни непријатељи нису успели да одраде. Данас су такви токови пресечени; у редовима власти нема више поигравања са српским карактером Војводине.

Све наведено бих подржавао и да не познајем Вучића. Опет, ни по цену прекида личних односа с најмоћнијим човеком Србије, нећу престати да критикујем (истине ради, он од мене то никада није ни тражио) то што СНС није направио дисконтинуитет у односу на косовску политику коју је наследио (али и наставио да продубљује), те што једнострано пристаје на ЕУ интеграције без обзира на то што нас Брисел непринципијелно условљава. Смета ми наша мигрантска политика, то што када нас притисне Берлин ублажимо подршку РС, и што се устежемо да адекватно отворимо српско питање у Црној Гори, где се врши идентитетски геноцид над Србима. Не подржавам што изнуђено пристајемо на много виши степен сарадње са НАТО него што имамо са Русијом. То ми делује као нарушавање политике избалансираности у корист оних који нам наносе штету. Не ради се ту о русофилији. Москва нам је кључна потпора у одбрани Косова и дејтонске РС, а допуштамо да на то пада сенка геополитичке релативизације. Игноришемо да Србија не скакуће између две завађене стране, меркајући где ће извући већу корист, већ да нам једна од њих отима нешто наше. Рачун се ту своди на сагледавање колико отимачи могу још штете да нам учине (од унутрашње дестабилизације до појачавања спољних притисака) и да ли је реално да са друге стране добијемо адекватну помоћ.

Ризици који се тако детектују у комбинацији са огромном (од 2000. систематски ствараном) економском зависношћу од Запада, донекле су оправдање за попустљивост (игнорантски став према судбини Срба у Црној Гори је нпр. немогуће оправдати). Али, изговор је имао неку тежину само до победе Трампа. Свет ће се сада убрзано мењати нама у прилог. То са сигурношћу тврдим као што сам био експлицитан у вези са прогнозом исхода америчких избора и „брегзита“. Спољне стеге окупације ће убрзано пуцати. На нама је да превазиђемо менталне блокаде и унутрашње факторе спутавања. Јавно то тражим од Вучића. Не смемо игнорисати пад Другог берлинског зида. Сада можемо да поведемо много енергичнију националну политику. Но, могућност да се то деси плаши наше фанатичне заточенике евроатлантксих идеја па очајнички реагују, апелујући на власт да не покуша да ослободи Србију (гео)политичких букагија. Желе да добровољно останемо робови за нас опаког одлазећег светског поретка.

Политички аналитичар