Исток је црвен…

Поводом текста „Јакшићево наметање цензуре”, од 17. новембра

Анђелковићa сам прозвао да објасни зашто мисли да се Брисел према Србији понаша „крајње империјално и арогантно”, а он узвраћа књишки монотоним, комитетски сувопарним изношењем својих програмских ставова.

Ја о вређању шефа мисије ЕУ и понижавању Народне скупштине, он о Косову, Републици Српској, Војводини, Црној Гори, мигрантској политици, Трампу, НАТО и „фанатичним заточеницима евроатлантских идеја”. Биће да таленат да избегне одговор намерава да искористи да се кандидује.

Позвао сам премијера – не Анђелковића – да јасно каже шта мисли о зилотском антиевропејству којег је све више, а он искористио прилику да се похвали како се с премијером не слаже у „неким (гео)политичким питањима и још више у вези са методолошким приступом српским интересима”.

Свака част. Заслужује да га се Томислав Николић сети када буде правио неки нових списак за доделу ордена за храброст.

Молио бих Анђелковића да не инсинуира. Никога ја не стављам на „црну листу”. Такве листе састављају њему блиски, а ја сам похвалио што га преносе. Нисам, нити ћу икада бити, за било какву врсту цензуре.

Мене радује што Анђелковић има прилику да аналитички политички агитује. Као и оно братство Руса које сам цитирао из овдашњих медија, а чији су закључци и поруке много ближи Анђелковићу него Александру Вучићу. Да га, не дај боже цензуришу, како бих знао одакле долази опасност по Србију и њену геостратешку оријентацију.

Задржавам себи право да јасно кажем да Путинову Русију никако не бих волео да видим као модел за угледање. Пошто није одговорио на моје питање, немамо ми о чему даље да полемишемо.

Верујем да ће Србија наставити да се приближава свету просветитељских вредности демократије и слобода, а Анђелковића остављам у нади да ће „спољне снаге (ваљда западне) окупације убрзано попуцати”. Исток је црвен, можда ће и доћи ваше време, да парафразирам Џугашвилија. Анђелковић свакако зна на кога мислим.