Када су студенти марширали

На данашњи дан (22. новембра) пре двадесет година почео је један од најмасовнијих и најдуготрајнијих студентских бунтова у историји Европе. Током четири месеца рад Београдског и других државних универзитета у земљи (осим Приштинског) био је паралисан плебисцитарном вољом студената и већинском солидарношћу професора.

Један народ осуђен, изопштен и гоњен неправедношћу великих сила, утонуо у безнађе санкција, суровост тираније и одвратност рата, смогао је снаге да стане против власти која је погазила слободу и демократију. У часу када се Милошевићев режим по цену предаје Српске Крајине определио да легализује ратни профит и жртвује националну слободу зарад власти партије – један уморни, остарели, подељени народ устао је у часу клонућа.

Уз помоћ САД и ЕУ режим је организовао савезне и општинске изборе као фаворит. Променио је услове бирања у години избора. Поделио опозицију, запуштено и запостављено Косово и Метохију легализовао као резерват мртвих изборних душа из кога је жео 400.000–500.000 гласова непостојећих присталица. Упркос свему, након што је однео другу највећу победу у својој каријери, после другог круга општинских избора, Слободан Милошевић се суочио са уједињењем малих, гневних људи. Тада су у петини општина победили опозициони кандидати из коалиције „Заједно“. Реч је о четрдесет највећих градова и општина у земљи, у којима је живело две трећине становништва. Талас одушевљења захватио је оне који су слободу чекали од 1941, и друге изневерене и увређене ратом из 1991. или издајом 1995, па треће који нису гласали за СПС са жељом да социјалистички председник буде шеф групе милионера и отац српског скарфејса... Експлозија националног задовољства и пркоса изазвала је ужас у социјалистичкој и јуловској олигархији. Режимске судове су поплавиле жалбе режимских чланова изборних комисија који су само неколико дана раније потписали записнике. Као и у свим диктатурама и овде је опозиција оптужена да је фалсификовала изборе, грађани су позвани да излазе на изборе све док не победи пожељна страна. Три године раније тако је и Крајини наметано вођство да је одведе у пропаст.

Народ је широм Србије устао против ове неправде и током 88 дана протестовао мирно улицама наших градова. Трпео нападе полиције, одолео покушају режима да изазове грађански рат и коначно извојевао готово пуно признање своје изборне воље.

Народне демонстрације пратио је студентски протест. Током 119 дана београдски универзитети су стали. Протест је трајао свакодневно. Био је мирољубив, родољубив, одлучан... Иако је омогућена настава уколико присуствује макар пет студената по години, режим на већини факултета чак ни то није успео. На факултетима је трајао демократски живот, објављивано је на десетине новина и часописа, масовне протестне шетње биле су параде патриотизма, мира, духа... Остаће забележено да су студенти у десетинама хиљада дочекали 24. децембар 1996. и помогли да не дође до сукоба између 300.000 гневних Београђана и 50.000 са свих страна дошлих или доведених Милошевићевих присталица. Од 19. до 27. јануара 1997. полиција је покушала да трајно заустави студентски бунт. У Коларчевој улици седам дана и осам ноћи једни насупрот других стајали су полиција и хиљаде студената. Срби су извојевали хиљаде битака за слободу. Ови бескрвни Термопили били су заветни бој демократије. Напослетку пред патријархом, студентима и литијом од стотинак хиљада грађана која је прошла тим путем на Св. Саву, школску славу коју је власт те године била забранила у школама, кордони су се уклонили. Студенти су издржали напад полиције на Бранковом мосту, покушај упада на факултете и коначно дочекали признање народне воље, оставке ректора који је студенте назвао фашистима и студента проректора (зашлог у четврту деценију) који је пропустио да их заштити.

Из протеста је никла читава једна генерација научника, уметника, инжењера, чиновника... У једном тренутку после петог октобра двадесетак вођа протеста били су у владама, скупштини, на челу округа и општина... Поход НАТО-а против наше земље и општа корупција спречили су нову генерацију да боље и више допринесе. Данас нас памте више по од Сједињених Држава злоупотребљеном Отпору и касније неколико ситних али незаситих мушких политичких старлета.

Ипак, један завет је остао. Завет Отаџбине, слободе и демократије. Нушић је написао да је Отаџбина мисао и вера које су бесмртне. Пре двадесет година вера је за трен имала доказ, а мисао добила свој облик... Тако је било некада давно, тада је било, биће поново... Док буде српског народа.

Напредни клуб