Архетипска лутања

Александра Елдриџ, уметница из Санта Феа (Калифорнија) представила се самосталном изложбом радова на папиру у београдској галерији „Хаос”. Реч је о уметници која је дипломирала уметност и књижевност на Охајо универзитету. Студијска усавршавања наставила је на Кембриџу, у Фиренци, Северној Каролини и Монтани где је усавршавала фотографску уметност. Једна је од оснивача уметничког удружења Golgonooza које се темељи на филозофији Вилијама Блејка. Остварила је више од 35 самосталних изложби и велики број групних. На париском тргу Places des Vosges осликала је мурал, а више пута је ангажована и као ауторка насловних страна збирки поезије.

Имамо прилику да видимо Вашу изложбу коју сте радили специјално за простор ове галерије. Како су текла Ваша размишљања?

Ја сам, пре свега, сликар и никада нисам радила радове на папиру, па је ово био посебан изазов. Када сликам, користим боју и гипс, комбинујем те материјале и могу рећи да је сликање процес који дубоко пролази кроз мене. Радити за простор ове галерије био је посебан доживљај. Могла сам да радим на другачији начин него када сликам. Као што видите, радови су настајали на полеђини старих кинеских папира који су такође осликани, као и на старим бруклинским мапама. Тако сам опет комбиновала различите слојеве, али овог пута они се односе на наслаге историје. Када радим, користим много симбола, деконструишем их, стављам у различит контекст. Из тих архетипских лутања настају призори на мојим радовима. На пример, ове мердевине које су мотив на једном од радова, представљају различите нивое свести, успоне до неке друге реалности и поновно враћање назад у стварни свет.

За мене је све у вези са трансформацијом. Покушавам да докучим како је могуће да се осећамо живљим са променом и буђењем у новој реалности.

И овом папиру на коме сам радила удахнула сам нови живот. Он, видите, има неке флеке, негде је оштећен, па смо га крпили, али то све упућује на фражилност, непостојаност, несавршеност, све оно што на крају крајева одликује и наше животе.

Како су поезија и уметност Вилијама Блејка утицали на Ваше стваралаштво?

Са бившим супругом основала сам седамдесетих година 20. века уметничко удружење Golgonooza. Спиритуалност, машта, постојање, места пуна душе, путовања у непознате територије били су оквири наших уметничких истраживања.

Студирала сам и уметност и литературу и речи ћете видети свуда на мојим платнима. Моје речи, али и речи Вилијама Блејка о телу и души. Он је одвојио духовно од телесног, али је на крају дошао до тога да је то исто, да они урањају једно у друго, јер тело се манифестује кроз пет чула. Мапирање душе кроз слику длана, наши унутрашњи светови такође су инспирација за моје мотиве.

Осим у Америци, школовали сте се и у Европи. Колико је на Вас утицало европско образовање и култура?

У мени има много европске душе, осећам везу са средњовековном историјом. Када сам у Европи чини ми се да је доживљај интелектуалног много јачи него у Америци, где има доста површности у понашању. Волим европску архитектуру, историју и наравно поезију. Студирање на Кембриџу било је веома богато искуство.

Да ли је мурал који сте осликали у Паризу у складу са Вашим сликарским темама?

Јесте. Симболику коју користим на сликама, употребила сам и на муралу. Позив сам добила од свог колекционара, али у Америци сам такође урадила доста мурала. Осликавала сам и приватне собе за медитацију мотивима који су такође блиски спиритуалном симболизму.

На једном од радова са мотивом зеца, исписали сте да је љубав изграђена на рањивости. Како да разумемо ову симболику?

Зец је најрањивија животиња, најчешће нападана. Тамо где сам живела, у Санта Феу, било је пуно зечева и, посматрајући их, схватила сам да они дозвољавају себи да буду повређени. Зато ми је било логично да их употребим као симбол рањивости.

Одлучили сте да дођете и приредите изложбу у Београду непосредно након нереда на овдашњим улицама и паљења амбасаде САД. Да ли сте имали дилему у вези са овим доласком?

Када су сазнали да путујем у Београд, сви моји пријатељи послали су ми поруке са истом садржином односно препоруком да не идем, јер је опасно. Ни једног тренутка нисам осећала нелагодност јер не доживљавам себе као представника Америке него као грађанина света. Осећам се као уметник, а уметност је нешто што је изван политике и ми смо људи који граде мостове и везе. Осећала сам се крајње нормално, зато што је изложба коју представљам пуна наде, поставља питања промене и трансформације а носилац те промене тренутно у САД је, по мом суду, Барак Обама.