Српски мостови за стране фирме

Аустријски „Пор”, који ће за најмање 118,640 милиона евра градити мост на доњем шпицу Аде Циганлије, није имао конкуренцију међу домаћим грађевинцима, некада чувеним у свету, јер нису ни учествовали на тендеру. Разлог су строги услови Европске банке за обнову (ЕБРД) и развој за које се унапред знало да су за домаћу оперативу непремостиви.

После претквалификационог тендера, у трку за градњу су ушли руски „Мостотрест”, француски „Буги траво пиблик” и немачки „Макс Фогл”, аустријски „Штрабаг”, италијански „Гранди Лавори финкосит”, аустријски  „Пор Технобау”и хрватски „Конструктор”. Четири компаније су саме одустале, јер како објашњавају у Дирекцији за грађевинско земљиште, вероватно нису имале интерес у овом послу. За припремање понуде је требало издвојити од милион до милион и по евра. Стицајем околности у трци су остале две аустријске фирме, али је „Пор” претекао „Штрабаг” за пола милиона евра.

Први услов ЕБРД-а је био да извођач радова има обрт средстава 200 милиона евра у последњих пет година. Друго, да има референце, то јест да је саградило бар три моста сличних особина као онај за који конкурише, у последњих десет година. Потом, да је у истом том раздобљу пројектовао и градио мостове великих распона, са пилонима, косим кабловима... Поред тога, извођач је на тендеру морао да докаже да је био водећи партнер у било ком удруживању и да је у стању да самостално уради педесет одсто уговорених радова. Најзад, он мора да има на располагању ликвидна средства, неоптерећену имовину и да на четири месеца положи 12 милиона евра гаранције. Подразумева се да фирма која добије посао буде технички оспособљена.

Једина домаћа фирма која испуњава овај последњи услов је „Мостоградња”, јер поседује механизацију за градњу мостова на пловним путевима као што је управо случај са мостом код Аде Циганлије. Последњих година, међутим, није градила капиталне мостове, јер држава није имала економску снагу за тако нешто. 

„Енергопројект”, „Ратко Митровић” или „Путеви” из Ужица углавном су специјализовани за градњу такозваних вијадуктова и мостове преко мањих река. За већину домаћих грађевинских фирми, које су уживале углед у свету, проблем представља то што немају капитал на основу кога би им банке пружиле гаранције на међународним тендерима.

Али, то им не умањује могућност да се укључе као подизвођачи на мосту преко Аде Циганлије или мосту код Бешке (који гради конзорцијум на чијем челу је опет аустријска „Алпина”) јер је наша радна снага ипак јефтинија него у земљама у окружењу.

Уосталом, и при потписивању уговора о кредитирању београдског моста, у Скупштини града је речено да ће за изградњу прилазних путева, финансираних из градског буџета бити расписан конкурс према домаћим правилима и на њему ће наше фирме имати предност.

 Иначе, требало би подсетити да је ЕБРД од самог почетка укључен у причу о изградњи моста преко Саве. У време када је расписиван конкурс за идејно решење и идејни пројекат 2004. године та банка је поставила услов да пројектанти осим идеје понуде и конструкторско решење, еколошку студију, економску анализу и предлог финансирања. Због тако строгих критеријума од 11 приспелих понуда у старту је због непостојања пореске потврде одбачен пројекат Грађевинског факултета који је предложио једноставан гредни мост, чију вредност је проценио на око 45 милиона. И „Мост пројект” је такође елиминисан, али због изостанка банкарске гаранције. Ова кућа која је пројектовала Газелу, Бранков мост, Остружницу, предложила је да се Сава премости за око 50 милиона евра.

Савез инжењера је тада негодовао зашто није најпре расписан конкурс за идејно решење, како се код нас иначе ради, како би аутори имали потпуну слободу, а тек потом би требало образовати јаку струковну комисију која би одбацила сва прескупа и тешко изводљива решења. Тек потом је према њиховим тврдњама требало расписивати конкурс за идејни пројекат.

Првонаграђеном „Понтинговом” решењу са пилоном од 200 метара и косим кабловима су замерили што је скуп и компликован за градњу јер нема стубова и изискује велики распон моста од 380 метара, уместо 150, колико захтева пловни пут. Осим тога, упозорено је да је осетљив и тежак за одржавање, јер уколико падне једна од 160 сајли затвара се цео мост.

Међутим, ових дана су се чула мишљења и да, ако би сада све зауставило и кренуло у пројектовање континуалног моста, за који грађевинци кажу да је функционалан, једноставан за одржавање, он би за две-три године, колико је потребно за процедуру коштао приближно као и овај мост са пилоном. Осим тога Београд, коме недостају бар три моста, сигурно би изгубио на времену.

Маријана Авакумовић

-----------------------------------------------------------

Зајам од 69,6 милиона евра

У време када је пре две године потписан уговор са ЕБРД-ом о кредиту од 69,6 милиона евра, посланици странака које данас критикују што се Београд, наводно, прекомерно задужује, у Скупштини града се нису противили таквој врсти кредитног аранжмана. Зајам је узет на период од 15 година, са грејс периодом од четири године, каматном стопом од 2, 8 одсто годишње. Отплата ће почети 21. јула 2010. године.

-----------------------------------------------------------

Високи и скупи

У рангу моста преко Аде Циганлије постоји неколико мостова у свету који су грађени и за мање, али и за далеко веће паре. На пример, готово 2,5 километара дуг мост са пилоном од 160 метара, назван Раме осми, Тајланђане је коштао 60 милиона евра. Американци ће мост Гринвил, који треба да повеже обале Мисисипија, платити око 110 милиона долара. Француски Мијо вијадукт висине 343 метра је коштао 394 милиона евра. Мађари, рецимо, завршавају мост који је двапут дужи од моста преко Саве и кошта око 200 милиона евра.