И Путин и Трамп мрзе политичку коректност

Председник руског Савета за спољну и одбрамбену политику Фјодор Лукјанов спада у ред ретких аналитичара који о сложеним питањима говоре једноставним речима. У разговору за „Политику”, Лукјанов оцењује да би Русија уплитањем у традиционалне балканске нетрпељивости добила само главобољу, али анализира и међународне односе након победе Доналда Трампа на председничким изборима у САД.

Председник Русије Владимир Путин је на дан победе Трампа фотографисан са чашом шампањца. Постоје ли разлози за славље у Москви?

Чаша шампањца је класичан новинарски трик. Путин је примио новоименоване амбасадоре и уобичајен протокол подразумева шампањац. Он није наздравио победи Трампа, него амбасадорима.

Путин је, свакако, задовољан избором Трампа, ако ни због чега другог, онда зато што је Хилари Клинтон дала много грозних изјава против Русије и Путина, а у овој кампањи је заправо користила Русију и Путина за напад на Трампа повезујући их поруком да Трампова победа значи Путинову победу. Ако се тако посматра, онда је Путин заиста победио и има разлога да наздрави шампањцем.

Није довољно јасно шта би то могло да споји или приближи Трампа и Путина?

Путин је задовољан избором Трампа, јер се тиме отворила могућност окретања новог листа коју би требало искористити, веровали Трампу или не. Путин и Трамп нису исти али деле однос према политичкој коректности – обојица је мрзе, али из различитих разлога. Са Путинове тачке гледишта, политичка коректност је темељ лоших односа Русије и САД, јер је све кренуло низбрдо од када се ствари не називају правим именом, чиме је онемогућен искрен дијалог. Политичка коректност је често друго име за лицемерје и дупле стандарде. Ствари су од деведесетих добиле другачије називе, па тако није рат него хуманитарна интервенција, није ширење НАТО-а него ширење мира и безбедности, иако добро знају да ширење НАТО-а веома узнемирава Русију – Путин држи да ће Трамп, који презире политичку коректност и често је потпуно политички некоректан, бити бољи преговарач.

На међународној медијској конференцији у Москви рекли сте да је у хладном рату био сукоб око тумачења чињеница, док је сада сукоб око самих чињеница. Може ли се садашња ситуација упоредити са хладним ратом?

Мислим да ће прва фаза односа Путина и Трампа личити на детант с почетка седамдесетих година, када су на власти били Брежњев и Никсон. Тада су обе стране схватиле да би требало смирити напетост.

Да ли је у Сирији могућ војни сукоб Русије и САД?

Не, сматрам да није вероватан. Мислим да би Трамп могао да значајно промени политику САД на Блиском истоку у смислу видног повлачења Американаца, тако да ће односи бити мање ризични са Трампом него што би били са Хилари Клинтон.

Шта земља попут Србије може да очекује у новим светским околностима?

То зависи од тога како тумачите интересе ваше државе и како видите своју будућност. Модел који се донедавно чинио нужним налагао је да Србија, као и друге мале и средње европске државе, мора да се прилагоди правилима Европљана и Американаца. Прилично контроверзно, али то је био ваш избор. Сада је врло нејасно, јер ако претпоставимо да ће се читава конструкција Запада темељно променити, велико је питање да ли је разумно покушавати да се укрцате а не знате где је последња станица воза. Интерес Америке и Европе за Србију и Балкан могао би да се смањи и тада ће пред српском владом бити тешко питање да мудро процени последице догађаја у годинама и деценијама пред нама како би одлучила у који воз да уђе или да не уђе ни у један. 

Очекујете ли да ће српске власти увести санкције Русији?

То је ствар суверене одлуке Владе Србије, али мислим да би у овим околностима било веома чудно да се Србија придружи санкцијама

Да ли у Русији постоји план о проширивању утицаја у источној Европи и привлачењу нових савезника, често се чује „од Ердогана до Орбана” и каква би била улога Србије у томе? Да ли је Русија заинтересована за западни Балкан?

Наравно да је јесте. Постоји дуга традиција привржености том простору, а постоје и снаге које верују да би Русија требало да покаже Европљанима и Американцима да је време у којем је изгурана одатле не само прошло, него и да се Русија враћа. Истовремено, не мислим да су таква осећања преовлађујућа нити на врху приоритета руског руководства. По мом личном мишљењу, невезано од званичних државних ставова, за Русију би било екстремно опасно ако би се упустила у традиционалне проблеме на Балкану, па и у источној Европи, не би ли се осветила за повлачење током деведесетих. Можда сам превише циничан, али тамо се не може добити ништа осим главобоље, нажалост, и то важи не само за Русију, него за све. Моје мишљење је да Русија не би требало да буде превише активна него да учествује економски и помогне, ако вам је потребно, у одржавању стабилности. Дубље упуштање било би неразумно, првенствено јер би одвукло пажњу, новац и ресурсе од главног циља, а ја сам уверен да би главни циљ Русије требало да буде померање на исток.