Уставна икебана

Реч ,,устав” је изворна српска реч која означава највиши правни акт. Док се скоро свуда другде користи израз који подразумева устројство (constitutio, constitution), наш израз говори о средству којим се заУСТАВља самовоља и бахатост владара, тј. власти. То је био и захтев Милетине буне изнедривши Сретењски устав који је својим кратким веком од 55 дана наговестио скромне домете владавине права у Србији. Наиме, од 1835. године све наше државе су имале укупно 11 устава са просечним трајањем од 16 година. Како смо 8. новембра обележили деценију од ступања на снагу последњег Устава, сва је прилика да он неће досегнути поменути просек, с обзиром на различите притиске и тежње за његовом променом.

Уставни суд Србије (УСС) је институција од необичне важности, а о њему и његовом начину рада јавност мало зна. Његова улога је једноставна – да штити Устав. То ради тако што укида неуставне законе (и незаконите уредбе) и штити грађане којима су уставна права повређена. Без њега би устав био мртво слово на папиру и не би у реалности постојало било шта што би ограничавало самовољу појединца или политичке партије. У том погледу ми немамо историју с којом бисмо се поносили. У периоду 1963–1991. Уставни суд је укупно донео осам одлука у погледу неуставности, док је деведесетих био заузет помагањем режиму да покраде изборе. Сврха уставног суда је да се одупре неуставним мерама законодавне, извршне и судске власти. У супротном је његова сврха декоративно-орнаментне природе. Зато треба анализирати битне примере из досадашње праксе.

У време ванредног стања, после атентата на премијера Ђинђића, изгласан је Закон о начину и поступку промене Устава по коме је за промену Устава из 1990. била потребна обична већина, како посланика, тако и уписаних бирача на референдуму. Можемо причати о томе да ли је такав закон оправдан због ригидности процедуре промене, али је било јасно као дан да је такав закон неуставан. Тада се одмах ДСС обратио УСС-у који је ,,мудро” сачекао крај ванредног стања, изборе крајем 2003. године, затим и нову владу па је у марту 2004. укинуо поменути закон.

Лакрдија од реформе правосуђа, тј. реизбора судија и тужилаца, имала је своја два чина пред УСС-ом: први до јула 2012. када је суд у децембру 2011. одбацио иницијативе неизабраних судија и потврдио реизбор, и други после јула 2012, уочи формирања нове владе, када је, скочивши себи у уста, усвојио жалбе више од 300 неизабраних судија и вратио их на посао. Даље, УСС је у децембру 2013, када је бивша власт више боравила у притвору него у политици, поништио Статут Војводине поводом предлога ДСС-а и НС-а у децембру 2009, значи после четири године његове примене.

Такође, УСС је донео тешко објашњиву одлуку о ненадлежности над ,,Бриселским споразумом” јер је то, како је рекао, ,,политички акт”, иако је јасно да производи права и обавезе, како за грађане, тако и за државу. Одлука је донета у децембру 2014, што је јако тешко повезати са претходном одлуком из фебруара исте године којом је поништена Уредба о катастру за Косово која је настала на основу ,,Бриселског споразума”. Тада се суд огласио надлежним. Ово резоновање је немогуће објаснити логички и правно, али јесте бихевиоралистички.

Тако би се могле објаснити разлике у приступу суда из јуна 2011. и 2012. када су забрањиване организације ,,Национални строј” и ,,Образ” са одлуком из новембра 2012. када је одбијен захтев за забраном ,,Наши” и ,,СНП 1389” због објављивања списка 30 највећих ,,србомрзаца”. Не треба заборавити ни одлуку о томе да влада није прекршила право на имовину грађана када је смањивала пензије. На страну то што су други европски уставни судови пресудили другачије, образложење нашег суда ући ће у анале – њиме се економски приоритети владе стављају изнад уставних начела.

Било је и добрих одлука, без обзира колико су биле закаснеле, попут оне о неуставности Закона о информисању или оне о томе да је власт прекршила Устав забранивши ,,Параду поноса” у 2009. години. Има још примера, наравно, али скоро увек постоји значајно кашњење. Укратко, чини се да се Уставни суд супротставља самовољи власти само под условом да је она бивша, а ако то ради за њеног ,,вакта” онда пажљиво бира своје битке. Иако јесте претрпан случајевима, понекад зачуђује његова експедитивност, као скоро када је укинуо одредбе Статута Адвокатске коморе Београда на основу жалбе од пре само месец дана, док се још није огласио око иницијативе за уставност Закона о нотарима, предате октобра 2014.

Овакав политичко-калкулантски Уставни суд није потребан Србији. Шта мењати? Прво се мора укинути могућност другог мандата уставних судија. Они се не смеју улагивати власти зарад добијања другог деветогодишњег мандата. Решење је или доживотни мандат или мандат без реизбора. Такође, морају се установити јасни рокови за поступање суда јер без рокова нема ефикасне заштите уставности. Зашто нам треба храбрији уставни суд? Уколико га упоредимо са ,,псом чуваром” (watchdog), онда он треба да лаје и уједа сваког ко напада његовог газду (грађане). Мала је вајда од кера који само на мртвог вука лаје.

Центар за нову политику, адвокат