Начин и казна

„Живот пише романе”, често је умео да каже Мики Рубироза, један од (анти)јунака култне серије Телевизије Београд „Грлом у јагоде”. А да саобраћај миметичким коридором неретко уме да се одвија и у супротном смеру, најбоље показује најновији случај двоје руских клизача, који, истина, не подсећа на роман, већ на новелу Борислава Пекића „Успење и суноврат Икара Губелкијана”.

И док се Пекићев јерменски клизач и буквално и метафорички суновраћује у покушају да пред нацистима прикаже испуњење човековог сна о летењу, Татјана Навка и Андреј Бурковски саплели су се о бурну реакцију јавног мњења, након што су наступили у телевизијској емисији „Ледено доба”. Олимпијска шампионка и њен партнер појавили су се на леду обучени у пругасте униформе са жутом Давидовом звездом и нашминкани тако да изгледају као да имају модрице. Њихова тачка урађена је по филму „Живот је леп” Роберта Бенињија, који говори о оцу Јеврејину који се због свог малог сина претвара како је њихов боравак у концентрационом логору само игра. Иако су клизачи изјавили да су овом кореографијом хтели да одају почаст жртвама холокауста, њихов наступ изазвао је негодовање и у Израелу. „Мотиви холокауста нису за забаву, нису за плес и нису за ријалити. Ниједан од шест милиона тамо није плесао, а концентрациони логор није летњи камп”, рекла је министарка културе Израела Мири Регев.

Можемо само да претпостављамо како би овај догађај интерпретирао Борислав Пекић, али би га, приликом проучавања грађе, сигурно заголицао податак да је клизачица Татјана Навка, супруга Димитрија Пескова, који је Путинов портпарол. Песков је изјавио како је поносан на наступ своје брачне другарице, али и да Кремљ неће коментарисати овај догађај.

Ми хоћемо, али не због очигледног „проклизавања” аргумената оних који су прво Бењинијев филм наградили Оскаром, а потом најоштрије осудили наступ руских клизача, већ управо ради Борислава Пекића, и оних српских писаца који су писали или намеравају да пишу о холокаусту и осталим геноцидима.

Народна скупштина Републике Србије недавно је усвојила измене и допуне Кривичног законика, међу којима се налази и став пет члана 387, где се прописује казна од шест месеци до пет година затвора за онога ко „јавно одобрава, негира постојање или значајно умањује тежину геноцида, злочина против човечности и ратних злочина учињених против групе лица или члана групе која је одређена на основу расе, боје коже, вере, порекла, државне, националне или етничке припадности, на начин који може довести до насиља или изазивања мржње према таквој групи лица или члану те групе, уколико су та кривична дела утврђена правноснажном пресудом суда у Србији или Међународног кривичног суда”.

На први поглед све је јасно, као лед након што га у паузама између наступа клизача или хокејаша очисти она спора машина. Претпостављам да против законског санкционисања оних који негирају или умањују ужасе Аушвица, Јасеновца или Сребренице не би били ни Пекић, ни двоје клизача, ни Путинов портпарол. Међутим, оваквом формулацијом од кривичне одговорности ослобађају се сви они који негирају злочине које наши и међународни судови нису санкционисали, па тако без икаквих последица можете да изјавите како није било ратног злочина ни у Братунцу, ни у Добровољачкој улици у Сарајеву, ни на нишкој пијаци, ни у Грделичкој клисури.

Ипак, највећа мана петога става 387. члана лежи у речи „начин”, којом се, теоретски, отвара могућност да се било каква дискусија о наведеним делима или свако уметничко бављење тим темама окарактерише као кршење закона. Оно што се десило руским клизачима најбоље показује како се дволичним тумачењем два „начина” интерпретирања злочина лако прелази пут од награде до казне.

А на нашем „клизалишту” има сасвим довољно оних који би на свој „начин” да изводе своје тачке и оних који једва чекају да за „уметнички дојам” и „техничку тежину” приказаног од судија затраже законом прописану казну.

Тако су законописци, у најбољој намери да испуне још један од правно-бирократских услова за улазак у ЕУ, од петог става 387. члана потенцијално васкрснули злогласни члан 133, који је у СФРЈ санкционисао вербални деликт.

Пекића би овај пети став вероватно инспирисао да напише неку нову фантазмагорију, а да ли ћемо изводити „слободни програм” најбоље што умемо, или ћемо се држати „обавезних елемената”, остаје да се види у директном преносу перманентне ревије на клизавом терену, коју неће коментарисати чувена Милка Бабовић.

Не сме.

Писац