Слободно место

Онај који је добио "малог" Нобела 1975. године (иначе, тако у Немачкој називају Хердерову награду за књижевност) и који је 1980. године био на корак да добије и (правог) Нобела, у трци са Борхесом, Сенгором и Елитисом, остаће у светској књижевности присутан као један од највећих румунских песника свих времена.

Да, то је Никита Станеску (1933-1983).

Овај избор је сачињен од десетак Станескуових збирки песама, међу којима су "Визије осећања" (1964), "Право на време" (1965) или "Чворови и знаци" (1982) и представља једну мини антологију овог песника.

... Ја сам себи самом тројански коњ ... каже песник за себе (песма "Тројански коњ"). Овај стих је типичан за Станескуа; у њему се види и осећа оно свеприсутно незадовољство у које је овај песник, током целог свог песничког живота, покушавао да проникне. Ово несвакидашње осећање има нечег песимистичног у себи. То се најбоље осети када прочитате следећи стих: ... Љут сам на своју сопствену љутњу, радостан због своје сопствене радости ... Неком се може учинити да је ово само толико пута понављано песниково ламентирање романтичарског типа. Али није. Станескуов модернитет овде ненаметљиво долази до изражаја у оделу прикривеног откривања сопственог двојништва. Песник себе види и као прозор, окно, слободно место, као јабуку у коју је, како сам каже, хтео да зарони и ухвати као лопту.

Станескоув пут ка проналажењу себе је дубоко, и по ширини и по дужини, наслоњен на старогрчко тло. Али не у оном класичном смислу величања грчке културе кроз њене "бесмртне митове" да се послужим једном универзитетском фразом. Он покушава да направи једну својеврсну дистанцу, отклон од грекоманије, иначе, тако присутне код песника; и, у том смислу Станеску каже ... А Грци да нас мало пусте, сити смо Спарте, Атине и Персијанаца...

Станеску није песник једног песничког обрасца, нити једног песничког стила. Он се сјајно сналази и кад пише елегије, слободни стих, али и хаику облик који није толико распрострањен у румунској, као рецимо, у српској поезији. Нарочито треба споменути елегију песоовског типа "Елегија осма, Хиперборејска" која у одређеним сегментима подсећа на Црњанског (иначе, Станеску је био велики познавалац српске поезије, а и добитник је Златног венца Струшких вечери поезије за 1982). За Станескуа, Хипербореја је ...смртоносна зона многих умова, место рођења деце од камена од којег су извајани само свеци ...

Још нешто: Никита Станеску је песник откривања прозорског (читај: животног) простора "кроз који неко гледа неког другог", како Станеску каже. Ова поезија тражи свежег ваздуха јер се гуши у сопственој просторији, а прозор је остао једини излаз, једино слободно место. Као улаз у Хипербореју.

Овај текст је отворио само једно прозорско окно поезије Никите Станескуа. Многа су још увек затворена.
Марко Крстић

--------------------------------------------------------------------------

ПРОЛАЗНИК

Јахао сам коња и наједном видех
да сам ја тај коњ.
И наједном видех њих двојицу
у галопу на мени.
Ковитлао сам се и наједном
видех ону тројицу
кад ми моја сенка, иза мојих леђа,
довикну.
′′Ја сам ти. Остави оно четворо да следе судбу своју...
Остави их!′′

Никита Станеску