ЦНА

Чини ми се да је логика ова: не морамо да се волимо, али хајде да покушамо да се макар не мрзимо

Београдски Центар за ненасиље (ЦНА) недавно је евалуирао резултате свог рада, у коме је и аутор овог текста имао „епизодну улогу”. У питању је серија документарних филмова о ex-Yu односима, конкретно, у питању су „три спорне стране”, а акценат је на садашњости и дилеми – чему је она више окренута: ономе јуче или новом сутра. Људи који су били активни учесници стравичног (изманипулисаног, режираног?) јуче, али и људи који дају допринос борби за толеранцију, говорили су о својим искуствима и ставовима.

Мој први контакт са ЦНА догодио се, заправо, без мог знања: они су пронашли заједничку поруку у свом ангажману и мојој музици. Рекао бих да је већ то добар знак да поруке саме налазе себи саговорнике. Хајд’ сад, да не звучи хвалисаво, али јако сам поносан што се прва сарадња ex-Yu алтернативаца догодила баш на мом првом албуму (De facto, 2003. – поред великог броја гостију из Србије, ту су били и Елементал из Хрватске, као и најпознатији репер са Балкана Босанац Едо Маајка) – а годину дана раније наступио сам у Тузли и био први овдашњи репер који је тамо позван после рата. Песма са Едом звала се „Сузе” и била је, о да, јако ангажована. Идеја је била послати поруку, макар младима, да је, напросто, ДОСТА. У смислу, треба имати поштовања за мртве, увек, али хајде да се помало окренемо и живима. За промену. Чини ми се да је логика ова: не морамо да се волимо, али хајде да покушамо да се макар не мрзимо. А и ова: ј... ми се за мит о Титу и сетне приче о времену које нисам ни видео – зашто се о томе увек говори као о нечему што је завршено и што је иза? И посебно, ова: шта су свему томе што се десило криви млади људи, и овде и тамо? Стога, када сам упитан да се неке од мојих песама појаве у документарцима ЦНА, био сам више него одушевљен. Када се догодио и следећи корак, интервју за један од филмова, још више сам постао део њихове акције, у којој сам се сасвим налазио и налазим се. Након тога, заједно смо одржали и трибину у Загребу. Лепа прилика да видиш како се мрзи и како се не мрзи – имаш људе добре воље и имаш оне што су радикално против. Не тврдим за њих (мада је вероватно ситуација иста), али овде код нас они који највише мрзе заправо немају никакво ратно искуство и приде замишљају СВЕ људе из суседних држава као киборге-андроиде са само једном уграђеном командом: „Убиј Србина”. Међутим, онда кад стварно настане проблем, како смо видели ових дана, такви бране отаџбину превртањем контејнера и крађом патика. Чојство & јунаштво, par excellence.

Имам пуно примера о томе да ова борба доноси резултате, али навешћу један који ми је најупечатљивији. Када сам прошле године наступио у Сребреници, међу људима који су после концерта дошли по аутограм била су и два дечака – најбољи другари, Дејан и Аднан. Након свега што се дешавало тамо, ова деца немају проблем да се друже и буду добре комшије. То значи да се балкански пожар лагано, али сигурно гаси и ово искуство није директна последица мојих или ЦНА акција, али свакако мислим да, макар и скромно, доприносимо толеранцији међу ex-Yu народима.

Као веома позитиван моменат навео бих емитовање филмова ЦНА путем телевизије, јер је улога медија, ма какви они данас били, важна (или, нажалост, пресудна) у формирању ставова просечног грађанина. Ако је то већ тако, медији морају и надаље да буду обавезно оруђе (или, антиратно оружје – упркос оксиморону) ове и сличних акција. Жива реч, такође, има своју улогу и било би добро када би јавних трибина било више. Углавном, људи се све више друже, путују и сарађују – палац горе, нешто се мења.

Оно што је лоша страна целе сјајне приче јесте следећи ребус: у чему ми то заправо успевамо – да ли у промени мишљења оних који су најнетолерантнији или само у охрабрењу оних који већ имају здраве ставове? Бојим се да је пре тачно ово под б. Али, чак и ако је тако мисија је важна и све успешнија. Храброст није свима јача (и урођена) страна.