Патриотизам Пентагона

Изборна је година, па су национални сензори некако осетљивији, мада би се лампица која сигнализира узбуну упалила и да није Мекејна, Хилари и Обаме. Догађај је погодио осетљив живац Америке, уздрмао национални понос и прекршио важећи табу.

Реч је о томе да је једна од највећих поруџбина у историји америчког ратног ваздухопловства – набавка око 600 летећих танкера (авиона који у ваздуху пуне горивом друге авионе), уместо домаћем Боингу, отишла конзорцијуму који предводи европски ЕАДС (матична фирма Ербаса). Поруџбина је, за почетак, тешка око 40 милијарди долара.

Американци су се већ навикли да је готово све што троше у својој свакодневици направљено негде другде, од хране, преко електронике, до играчака – све долази из земаља у којима је то јефтиније да се улови, узгаји и убере, направи. Познати амерички брендови, од Епла до Најки, у Америци имају само своје развојне и маркетиншке центре – фабрике су негде другде.

Има, додуше, и примера када се производња сели у Америку – фабрике јапанских произвођача аутомобила, који желе да буду сасвим близу тржишту – али то су изузеци, а сем тога те фабрике су другачије организоване и вођене.

Али, вратимо се Пентагону. Ово је био други тендер за ову набавку. Први је добио Боинг, али он је поништен, јер је откривено да је један од главних функционера тендерске комисије био и на платном списку победника. Завршио је у затвору.

На новом тендеру превагу је однела супериорност техничких спецификација европске понуде. Летећи танкери који ће бити у летелицама Ербаса имају за око четвртину већи капацитет и знатно су флексибилнији у превозу трупа, евакуацији избеглица или испоруци хуманитарне помоћи. То значи да је Пентагон водио рачуна о томе да за своје паре добије најбољи производ.

Али шта је са америчким радним местима која ће, како су загаламиле економске патриоте, бити изгубљена зато што су посао добили странци?

Ту већ долазе до изражаја (нове) глобалне економске реалности, које старим аргументима дају други смисао.

Као и у свему другом, и у економији ништа није онако како на први поглед изгледа. Боинг јесте амерички произвођач авиона (ракета и космичке технологије) и као такав симбол америчке индустријске моћи. Али оно што се мање зна, па због тога и ређе помиње, то је да се чак 78 одсто делова за „боинг 787”, најновијег адута у борби за наклоност (и паре) светских авио-компанија, производи изван Америке, а потом се допрема и уграђује. Код других модела, удео иностраних делова је 60 одсто.

На другој страни, Ербас је мање глобализован – чак 97 одсто свих запослених у систему ЕАДС има европске пасоше. Али силе глобализације, а поготово околност да се куповине авиона уговарају и наплаћују у (све слабијим) доларима, док су трошкови у (јаким) еврима, чине своје. Стратешки планови Ербаса предвиђају да се производни капацитети селе у доларску зону, односно да у догледно време чак петина укупно запослених ради у фабрикама изван Европе.

То значи да ће летећи танкери за Пентагон, уговорени са европским произвођачем, у крајњем исходу бити склапани у Америци, од компоненти произведених на свим странама света. Данашњи авион, носио он ознаку Боинга, Ербаса или неког трећег, глобални је производ у свакој варијанти.

Коначни одговор на питање да ли је Пентагон поступио патриотски или не и да ли је водио рачуна о националним интересима много је дакле сложенији него што се у први мах могло закључити. Главни елеменат националне димензије, није при том у томе где ће летећи танкери бити направљени, него чему су намењени? Шта ће америчком ваздухопловству неколико стотина авиона са горивом које је намењено авионима који су већ у ваздуху?

Један од могућих одговора јесте да председник Буш, коме престаје мандат, своју (неоконзервативну) доктрину америчке улоге у свету која је обележила његова два мандата, на овај начин оставља у наслеђе следећем станару Беле куће.

Основа те доктрине јесте да Америка мора да буде способна да своју моћ брзо пројектује у сваки кутак планете. Процена је да за то више није довољна досадашња стратегија ослањања на „борбене групе”: носаче авиона са флотама у њиховој пратњи. Ако треба некоме озбиљно запретити или га бомбардовати, то је ефикасније и безбедније из ваздуха, а свакако је делотворније ако бомбардери или транспортери не морају нигде успут да слећу ради допуне горива (то обично изазива дипломатске компликације).

У тим околностима 25 одсто више горива у сваком летећем танкеру важније је од протекционистичких рефлекса.