Бољи живот није табела у екселу

Премијер Александар Вучић и министар финансија Душан Вујовић не крију да имају амбицију да уђу у историју.

И пре него што је председник владе буџет за 2017. оценио као најздравији у историји, министар финансија Душан Вујовић је још приликом кројења државне касе за 2015. изјавио да је тај документ „огледало одговорне фискалне политике”.

Ово је по много чему историјски буџет, рекао је тада министар финансија.

Од тада до данас, заиста се много тога у српским јавним финансијама променило набоље. На крају 2014. мањак у државној благајни износио је 6,6 одсто бруто домаћег производа (БДП) и био је један од највећих у Европи.

Планирано је да до краја следеће године минус у каси буде 1,7 одсто. То није најмањи дефицит у региону, нити рекордно низак минус у буџету у целој нашој историји. Али, свакако јесте резултат који се не може оспорити.

Потпуно је друга ствар што народ то не осећа. Бољи живот није табела у екселу. Политичка грешка премијера Александра Вучића је што је бољи живот обећавао прво за две године, па онда неколико пута то одлагао.

Јер, по дефиницији из економских уџбеника, фискална консолидација је болан процес који обавезно подразумева пад привредне активности, смањење плата и пензија, отпуштања у јавном сектору.

То што је пракса била боља од теорије и што је још у првој години примене тешких економских мера забележен привредни раст од 0,8 одсто, није разлог да се премијер љути на народ и све оне који не виде да су резултати бољи од дефиниција из економских уџбеника.

Боље од свих економских новинара суштину овог јаза између „никад бољих резултата у историји” и онога што грађани осећају погодио је крајем прошле године Иван Ивановић, водитељ сатиричне емисије на Првој телевизији.

Премијер је тада био његов гост и хвалио се економским успесима владе. Водитељ га је прекинуо и поставио му наивно, а заправо суштинско питање: „А шта моја баба има од тога што је БДП већи?”

Одговор на ово питање лежи у једном старом извештају Фискалног савета од 30. маја 2012. у коме се експлицитно наводи да „Србија иде према кризи јавног дуга, која може да се догоди и до краја године”.

То је практично значило да је земља на ивици банкрота и да држава Ивановој баби можда неће моћи ни да исплати пензију.

Било је то само неколико недеља пошто је на председничким изборима одржаним на Ђурђевдан 6. маја Томислав Николић победио Бориса Тадића.

У кампањи је све пуцало од нереалних обећања.

Тада опозициона Српска напредна странка (СНС) обећавала је опорезивање богатих, смањење стопе ПДВ-а на основне прехрамбене производе, хлеб, млеко и уље, укидање доприноса за здравствено осигурање, свођење пореза на имовину на симболичан ниво... Ништа боља није била ни владајућа Демократска странка (ДС) која је потпуно негирала чињеницу да је земља презадужена.

Чак је Министарство финансија престало да објављује податке о јавном дугу. Информације о катастрофалном стању у буџету новинари су добијали испод жита и незванично.

Мисија Међународног монетарног фонда се почетком те године демонстративно спаковала и првим авионом одлетела за Вашингтон. Аранжман са Србијом био је прекинут, али је владајућа гарнитура тада смислила да то може и лепше да се каже и да боље звучи „програм са ММФ-ом је замрзнут”. „Политика” у то време није од својих читалаца скривала лоше стање јавних финансија.

Само месец дана пред изборе у „Политици”, 5. априла 2012. написала сам да ће „онај ко после избора седне у фотељу министра финансија, бити запамћен по драконским мерама, без обзира на то што током предизборне кампање могу да се чују различити предлози за смањење пореза и намета привреди и грађанима”.

И погрешила сам. Јер, новој власти је требало две године да схвати да се српске јавне финансије не лече лаком медицином. Душан Вујовић је био тај кога је сплет околности одредио да те драконске мере спроведе.

Актуелни министар финансија не крије да му смета то што грађани не виде његове резултате. Отворено је неколико пута говорио о томе како се осећа као да игра утакмицу на непријатељском терену, где му, чак и када постигне поен, публика виче „уааа“.

Потпуно је сулудо то што Вујовић очекује да му они којима је смањио плате и пензије аплаудирају. То би било исто као да педијатар тражи од детета да се смеје док му медицинска сестра у надлактицу убризгава вакцину. Дете не зна колико су страшне последице заразних болести и не може се од њега очекивати да буде срећно што вакцина боли мање од шарлаха и туберкулозе.

Зато премијер Вучић греши кад, киван што нико не види економске резултате, користи тешке речи. Тако смо од њега пре неколико месеци могли да чујемо како је раст од 2,5 одсто, колико се у том тренутку очекивало за ову годину, „деценијски успех” и да је „двоструко већи од привредног раста Немачке”.

У парама, за просечног Немца раст од 1,7 одсто значи додатних 800 долара, док за просечног Србина раст од 2,5 одсто значи новостворених 340 долара по становнику.

Зато премијер и министар финансија не треба да иритирају грађане и пензионере изјавама како им је непријатно колико нам добро иде, како је овај буџет најбољи у историји, дефицит никад нижи, а привредни раст највећи у региону, и како ће их економски резултати директно катапултирати у економске уџбенике. На то ће још морати да сачекају. Јер, довољно је да нека од нагазних мина јавних финансија („Србијагас”, ЕПС, „Ресавица” или РТБ „Бор”) током следеће године експлодира и да Србији попуцају осигурачи. Рано је за славље и шампањац.

Без обзира на то да ли ће Вучићево и Вујовићево име завршити у уџбеницима, историја не памти епизодне улоге, а пад и успон српских јавних финансија најбоље може да се прати кроз лик и дело Јована и Милана Кркобабића.

Партија уједињених пензионера Србије 2008. године уценила је Бориса Тадића. Зарад формирања владе, Тадић је пристао да се пензионерима повећају пензије, иако га је премијер Мирко Цветковић, упозоравао да у буџету за то нема пара и да ће повишице моћи да се исплате само из кредита.

Исто је мислила и Диана Драгутиновић, тадашња министарка финансија. Чак је и Млађан Динкић, тадашњи министар економије, који је својим предлозима утицао на повећање дефицита, тада јавно упозоравао „да би то било исто као да кућу којој прети пожар полијете бензином”.

ПУПС који је тада уцењивао Тадића да повећа пензије, касније је без поговора и зарад опстанка у власти, ушао у Вучићеву владу која је те исте пензије смањила. Ову недоследност Милан Кркобабић, актуелни председник ПУПС-а, гостујући недавно на Телевизији Пинк, правдао је тако што је кривицу за иницијални фискални грех пребацио на туђа плећа.

„Људи који су тада водили земљу требало је добро да знају шта имају у каси, да ли имају, или немају пара”, рекао је Кркобабић тврдећи да је ПУПС радио искључиво у интересу пензионера.

„Наш захтев је био законски утемељен јер су пензије пале испод 49 одсто просечне плате, и био је добро прихваћен у јавности”, рекао је Кркобабић.

Е, ту је актуелни лидер ПУПС-а у праву. Јавност је то заиста добро прихватила. Са ове историјске дистанце занимљиво је видети како изгледају скупштинске стенографске белешке с краја децембра 2008., када су посланици усвајали један од најгорих буџета.

Није од кључне важности ни то што је тај документ усвојен уочи нове године, а посланици ДС-а данас замерају влади кашњење буџета.

Нити је важно то што су гледаоци и тада имали прилику да гледају скупштински ријалити. Ко је заборавио, расправа је углавном протекла у оштром окршају посланика СНС-а и њихових дојучерашњих колега из Српске радикалне странке. Као што ни сада није важно да ли су посланици „Доста је било” подизали транспаренте на којима је премијер нацртан као Пинокио.

Неважно је да ли је или није премијер поцепао Нацрт буџета, иако је министру финансија до те мере важно да то демантује да са скупштинске говорнице то покушава да представи као класичну „Политикину” новинарску патку.

Са ове историјске дистанце, најважније је то да готово нико од представника опозиције 2008.  није имао ту врсту политичке храбрости да јавно каже: „Ало, људи, не повећавајте пензије, ако мислите да их исплаћујете из кредита”. Тим поводом стидљиво су се огласили једино ЛДП и ДСС.

Посланици СНС-а тада су ћутали. Зато, нека се премијер Вучић не чуди што му нико не признаје да је буџет за 2017.  најздравији до сада и што опозиција не аплаудира јер је 2015. смањио плате и пензије.