​Не може новцем да се узме душа

Иако су се под именом „Галија” талентовани момци из Ниша пред публиком појавили 1977. године, као датум оснивања бележе 4. јануар 1976, тако да наредне године улазе већ у пету деценију постојања и рада. – Те 1976. имали смо прву пробу. Не под именом „Галија”, јер имена смо све до наредне године мењали често, али смо се тада први пут састали и од тада се више нисмо растали – каже у разговору за наш лист вођа слављеника Ненад Милосављевић, којег српска публика дефинитивно препознаје само и једино као Нешу Галију.

Када би, у најкраћем, морао да дефинише тих четрдесет година рада, певач и композитор бројних хитова који су обележили музички живот не само српске већ и екс-ју сцене, каже да би то сажео у три реченице.

– Лепо сам живео. Јако лепо. И због тога што сам волео посао који сам радио и имао сам среће да сам могао да живим од њега – каже Неша признајући да првих десет година, ипак, није било лако и није могло само од љубави према музици да се живи.

Иако је у то време, у оној великој држави, на музичкој сцени било далеко лакше него сада. Било је то време, подсећа Неша Галија, када су музичари могли да покрију трошкове наступа и још приде да зараде само од пола продатих карата.

– Тада је било много тешко доћи до медија, нарочито телевизије и радија. Гомила критичара и уредника вам је правила препреке на том путу. У то време врло популарна била је емисија „Вече уз радио” Николе Караклајића. Екипа емисије путовала је по Србији и тражила таленте који су прву селекцију пролазили у домовима културе. Радијска екипа би нас који бисмо прошли саслушала, а потом одлучила ко је заслужио да гостује на радију. Оне којима се посрећило, пратили су из године у годину. Ја сам у почетку наступао као солиста, а када сам формирао групу појавио сам се са њим на радију где су то доживели као велико разочарење. Чувени Раде Ерцеговац ми је, сећам се, тада рекао: „Нешо, шта ћеш са бендом? Бољи си сам.” И то је, тада, било тачно. Бенд још није био уигран, али током времена смо се поправили и победили годину дана касније 1978. на „Зајечарској гитаријади” – присећа се Неша времена када ни слутио није да ће четири деценије касније, 29. децембра у новобеоградској Хали спортова, обележити 40 година успешног рада.

За друге музичаре, током каријере коју је обогатио и радом на филму и позоришту, музиком за дечје представе, није могао и није умео да пише.

– То не значи да нисам покушавао. У чему је био проблем? У томе што сви мисле да могу новцем да узму душу. Траже да им направим хит попут претходног који је неко други писао. А ја тако не могу. Морам много времена да проведем са неким да бих открио његов сензибилитет. Наиме, није свака песма за свакога. Као што ни свако одело не штима свима – истиче Ненад Милосављевић и објашњава да је за глумце у позоришту могао да компонује јер су они далеко бољи интерпретатори његових песама иако су лошији као певачи.

– Њихов сензибилитет је лакши. Лако улазе у улоге, пријемчивији су.

У оно време напросто су протутњали Југославијом наступајући по концертним дворанама великих и мањих градова бивше заједничке државе. Имали су по 100 концерата годишње, што је било у рангу првих десетак група бивше Југославије.

– У Војводини смо, примера ради, имали по 30 концерата током лета. Наступали смо по домовима културе, били самостални у ономе што радимо. Нико нам ништа није забрањивао – прича Неша Галија, а на наше питање да ли је склонији стварању балада или политички ангажованих песама, одговара да и једне и друге имају своју специфичну тежину.

– Важно је направити двосмислену причу. Ми смо то радили тако што смо правили љубавне песме у којима нисмо мислили на жену већ на државу. Онај ко је желео, схватао је о чему говоримо – објашњава наш саговорник.

Да ли му је важнији текст или музика, питамо га, а он, поново, не жели да се опредељује. Каже, и једно и друго.

– Не може то да се одваја. Иако, током времена, текст постаје све битнији. Када кажу да је нека песма добра, људи мисле на текст. Код нас у групи то је потпуно изједначено. Важно је да музика прича своју причу која је компатибилна са текстом. Мислим да је поезија једног Боре Ђорђевића, Џонија Штулића, Ђорђа Балашевића, „Бијелог дугмета” изузетна. Оно што ми радимо више је као заједничка музика која личи на позоришну представу. Сви елементи су на истој равни. И то је наш рукопис. Као што сваки од ових поменутих аутора има свој потез пером. Веома препознатљив и просто непоновљив – каже Ненад Милосављевић.

Слављенички концерт у Хали спортова није осмишљен да буде спектакл. Биће то, напросто, један лепа прича о деценијама које су иза њих.

– Певаћемо песме које су у тренутку када су настале биле значајне и које су нама продужиле живот. Терале нас да се мењамо, да увек идемо у корак с временом. Уз нас пред публику ће изаћи музичари који су некада били наши чланови Саша Локнер, Саша Ранђеловић... Звали смо и Галета из „Кербера” да најзад изведемо песму „Слобода”. Биће то прича о људима који су свирали у бенду и обележили једно време. А потом, у наредној години, негде на пролеће излази наш нови албум – најављује Неша Галија.

Најкреативнији током деведесетих година

Неша Галија признаје да му време кризе деведесетих година није било лако као ни многим другим музичарима, али и да је управо тада морао да преломи да ли да прекине рад и одложи га за нека боља времена или да настави.

– Морали смо да проналазимо начин како да на оперативном нивоу опстанемо. Биле су то наше највеће море. Многима се десило да напросто стану. Ми то нисмо урадили јер смо управо тада били најкреативнији. Одлучили смо да зажмуримо па шта нам Бог да. И нисмо погрешили због те одлуке. Наше најлепше песме настале су управо у том периоду – каже наш саговорник.