Заштитник, закон и кандидатура

Још један у низу изборних процеса, овога пута за шефа државе, са собом доноси нове дилеме. Са ове временске дистанце, ни наредни избори за председника републике неће бити ништа мање занимљиви у односу на оне одржане 2012. године. Најаве председника владе „да ће кампања СНС пред председничке изборе 2017. трајати краће од месец дана“ и председника републике да ће избори бити расписани 9. априла, остављају широк простор нагађањима ко ће бити председнички кандидат СНС-а (или владајуће већине), али и ко су противкандидати који потенцијално могу помрсити конце најјачој политичкој странци. Рекли бисмо да је премијер сигуран да разједињена опозиција нема толико широку „клупу са резервама“ одакле може да прети потенцијална опасност, па се тактика „првог међу једнакима“ у Влади по свему судећи заснива на добром „скаутирању“ нестраначких личности. Међу њима се посебно издваја актуелни заштитник грађана, чији је улазак у изборну трку за петогодишње станарско право на адреси Андрићев венац 1, све извеснији. Питање је међутим да ли би он својом потенцијалном кандидатуром прекршио Уставом и надлежним законима успостављена правила...

Најпре, институција заштитника грађана је независан државни орган који надзире и врши контролу рада јавне управе и штити права грађана. За заштитника грађана је, у два наврата, већином гласова народних посланика биран г. Саша Јанковић, коме овај мандат, који је последњи, истиче средином следеће године. Ма колико се трудили да направимо јасну разлику између институције заштитника грађана и Саше Јанковића, опредељењем да се институција заштитника организује као инокосно тело значи да је омбудсман заправо једно лице од чијих способности зависи и успешност рада институције. Овде долазимо у позицију да је веома тешко раздвојити институцију од појединца и не персонализовати је. Посматрајући г. Јанковића у односу на део Устава који уређује изборно право (чл. 52), јасно је да он има право да буде биран (тзв. пасивно бирачко право) као сваки пунолетан, пословно способан држављанин Републике Србије. Такође, посматрано кроз дугогодишњу политичку праксу партијског плурализма и вишестраначког надметања, сасвим је сигурно да ни председник републике, председник владе, или пак било који министар који се одлучи да уђе у изборну трку неће претходно дати оставку на своју функцију, а потом кренути у предизборну кампању за председничке изборе.

Међутим, према Закону о заштитнику грађана (чл. 10а) уочавамо да „заштитник грађана и заменик заштитника грађана не могу давати изјаве политичке природе“. Дакле, стиче се утисак да ова неспретно формулисана одредба у наведеном закону искључује могућност да у одређеним околностима заштита људских права има и политичке импликације. Утисак је да су одредбе, попут наведене, у оквиру закона остале недоречене и захтевају додатна тумачења. То се може објаснити и жељом законодавца да се услед ригидног уређивања појединих чланова закона не западне у одређену форму спутавања заштитника грађана и одузимања флексибилности саме институције. Овако правно недоречено решење допушта могућност да се различито тумачи, па чак и злоупотребљава како би се оспорили поједини поступци омбудсмана и тиме ослабили његов кредибилитет и интегритет.

Остаје неразјашњено да ли ће и када актуелни заштитник и званично обелоданити своју кандидатуру за предстојеће председничке изборе. Г. Јанковићу, као и осталим грађани Србије, Уставом је загарантовано право на кандидатуру. С обзиром на то да нас почетком године очекује и процес избора новог омбудсмана, све указује на то да ће и актуелни заштитник грађана ући у трку за једину особу у извршној власти коју народ бира директно на изборима.

*Докторанд на Факултету политичких наука у Београду