Кина скида свима прихватљиво одело силе у успону која се „мирољубиво развија” и облачи одело велике силе која жели да преобликује постојећи свет и његова правила да би били више по њеној мери. То доноси огромне изазове за све. Зашто и како се ово дешава баш сада и са којим последицама, тема су моје нове књиге, каже проф. др Драгана Митровић са Факултета политичких наука (ФПН) у Београду.
Због рада на књизи, професорка Митровић спроводи истраживање на институтима и факултетима у Кини, Јапану, Кореји и сусреће се са стручњацима из поменутих земаља као и из Аустралије, САД и других земаља. Тридесет година бави се изучавањем модерне Кине, а протеклих десет година се, осим писању уџбеника из међународне политичке економије, посветила и оснивању Центра за студије Азије и мастера Регионалних студија Азије на ФПН-у, као и Института за азијске студије и часописа „Азијске свеске”.
У тренутку када Доналд Трамп најављује мере против селидбе радних места у Мексико или Кину и увођење тарифа на кинеске производе, питали смо нашу саговорницу да ли су то само решења олако изречена у кампањи или Трамп може заиста да крене тим путем.
„Његове идеје имају за циљ отварање радних места, оживљавање реалне економије САД и стварање бољег пословног амбијента за све, а не само за велике корпорације, Волстрит и ’један одсто’ најбогатијих. Најзначајније су улагање у инфраструктуру, субвенције и смањење пореза фирмама, нарочито у ’зарђалим’ областима деиндустријализованим током владавине реганомике и потоњих неолибералних концепата и политика, као и намере о смањењу пореза највећим корпорацијама уколико врате производњу у САД. У супротном намерава да их високо опорезује, као и њихове производе из подружница у Кини, Мексику и другим страним производним базама када се увезу у САД. Најављује и мере против избегавања пореза највећих корпорација. Борба против илегалне имиграције такође је борба против притиска на тржиште рада који имигранти доносе обарајући цену радне снаге”, објашњава професорка Митровић.
Како мисли да то спроведе у дело? Хоће ли од нечега морати да одустане?
Трамп би покушао да државним мерама утиче на тржиште – што је крајње „нерепубликански” манир – те би непрестано био на удару ионако непријатељски оријентисаних мејнстрим медија који су „заборавили” да су Бушова и текућа администрација упумпале стотине милијарди долара у банке, али нису покренуле економију, већ Волстрит. Покриле су губитке банака, а не грађана, па су банке постале још већи власници америчке имовине но што су биле пре 2008. Промене правила игре и „кроћење” Волстрита равно је стављању руке у осиње гнездо. Одступања од обећаног биће нужно, макар тако што ће спровођење ових мера и измене закона тећи знатно спорије.
Да ли Трамп може било шта да уради да би приволео компаније попут „Епла” да врате производњу у САД?
Желео би да они прво „врате” порез који су избегли да плате у САД. „Епл” предњачи са више од 181 милијардом долара профита на рачунима у страним филијалама и избегнутим порезом у САД у вредности од око 60 милијарди долара. Ове корпорације су озлоглашене и због ниских надница и услова рада у земљама у које измештају производњу да би увећале профит својих највећих акционара, а то су највеће финансијске корпорације, а њихови највећи власници су, опет, на истој адреси – светска финансијска олигархија или у САД „један одсто” који после сваке кризе, рата и великих потреса постају све богатији док глобално сиромаштво и неједнакост расту како у неразвијеним, тако и у најразвијенијим економијама. Проблем није у Кини или Мексику већ у неспутаној трци за што нижим трошковима производње и великом политичком утицају ових корпорација.
Да ли конфликт америчких и кинеских амбиција може да испровоцира следећи велики сукоб у свету?
Ситуација је напета јер се на једном од кључних чворишта глобалне доминације САД и на простору којим се превезе робе у вредности од око пет хиљада милијарди долара годишње дешава стратешко надметање постојећег хегемона, САД, и његовог изазивача, Кине. То може довести до опасних ескалација које овај регион, од зоне економског оптимизма, могу претворити у претњу глобалном миру.
Трамп је најавио одбацивање или макар реформу уговора о слободној трговини који су окривљени за губитак радних места и погоршање услове живота. Јесу ли они стварно криви за то?
Сматра се да је због НАФТА из САД измештено око милион радних места. Но, заједничко тржиште између држава различите економске снаге увек ће водити у продубљивање затечених проблема – снажнија и развијенија економија, то јест њене корпорације ће користити своје предности, слабија ће упадати у све већи дефицит, а успут ће врло вероватно страдати и демократија, права радника, заштита животне средине и домаћи правни систем јер земље чланице морају своје целокупно законодавство устројити према правилима споразума. Правила су скројена по мери корпорација, и имају за циљ увећање њиховог профита, што значи да их занимају ниске наднице, што мањи намети и обзири према животној средини, локалној култури, традицији, стеченим радним правима, док их раст запослености, технолошко унапређење фирми и економије земље домаћина наравно не занима, без обзира на обећања политичара давана пре потписивања. ТПП ствара правне услове за ширење доминације америчких и других корпорација кроз високе стандарде које намеће. Критичари ТТИП-а указују на огромне разлике у поштовању права радника и стандарда између ЕУ и САД које би се поништиле на штету европских радника и грађана.
Капитал са истока продире у Европу, између осталог и у Србију. Да ли ће овдашњи радници морати да се прилагоде новим правилима игре и радним стандардима које доносе ови инвеститори? Алудирам на бројне притужбе радника „Јуре” који изгледа немају времена ни да оду у тоалет.
Одакле год да долазе стране компаније, заштита права запослених, укључујући и минималну надницу, синдикално организовање и заштиту животне средине – задатак су владе и домаћег правног поретка који мора да поштује сваки инвеститор. Србија не треба да буде земља која инвеститоре привлачи ниским надницама и одсуством друштвене одговорности, али и наш однос према раду мора да буде много одговорнији.
