Живот и музика са мером

Током разговора он је љубазан, насмејан и – шкрт.

Речи морате да извлачите из њега а и оно што каже, буде онако – у најкраћем. Једна до две реченице.

Сасвим супротно од начина на који се изражава када изађе пред публику са цитром или виолином, виолом или контрабасом...

Тако тече разговор са „Паганинијем из Војводине”, „ђавољим виолинистом”, „музичким генијем”... како већ зову Лајка Феликса.

Музичког виртуоза који ће пред Београђане стати 28. децембра када ће их у „Миксер хаусу” повести у свој свет музике, овај пут електронске. Са цитром и виолином.

Цитру је као деветогодишњи дечак добио на поклон од мајке и три деценије касније овом инструменту је посветио албум који је изузетно добро прихваћен и од публике и од критике.

– Хтео сам да направим плочу на којој ће бити цитра и то је – успело. Добро је прошло. Нисам очекивао да ће бити тако – каже скромно за пројекат назван „Operentzia” или „цитра парти”, који је премашио сва очекивања.

„Цитра парти” је постала у правом смислу речи журка, и то не било каква, већ догађај који спаја и преплиће електронску музику, фолк, трипхоп, даунтемпо, који изразу „музичко искуство” дају једно посве ново значење. Оно којем ће 28. децембра присуствовати поклоници музичара рођеног у Бачкој Тополи, који је своја прва музичка искуства стекао управо свирајући на цитри.

О својој уметности током кратког разговора за наш лист говори као о послу, па признаје како никада није размишљао о томе колико је успео и колико је одскочио на музичкој сцени и то не само Србије и Мађарске јер је све то за њега и даље – само посао.

Последњи пут Београд је посетио током лета и тада је наступио у Барутани, али са другом поставом и другим програмом.

– Био је то акустичарски наступ. Тада сам свирао са виолом и контрабасом – каже, а на наше питање да ли уз све ове жичане инструменте које свира на свој репертоар уврсти некада и гитару, одговара:

– Гитара није за мене. Не знам, нисам нешто одушевљен тим инструментом.

Али, јесте трубачима, сарађивали сте са оркестром Бобана Марковића., подсећамо Лајка.

– Радио сам са Бобаном, али и то је био неки експеримент. Нисам планирао до краја живота да то траје – каже, а ми, сасвим разумљиво, питамо а шта је то што планира до краја живота.

Смеје се и уместо одговора напомиње да у овом тренутку има пет, шест постава са којима сарађује.

На наше питање када стиже са свима да одржи пробе, да се види..., каже како то све и није толико тешко колико другима изгледа.

– Уредио сам живот на такав начин да уопште не јурим. Нашао сам праву меру живота. Ваљда. Могу да радим и да вежбам код куће и да се изразим на бинама – објашњава свој поглед на живот уметник чија је музика освојила публику од Токија преко Берлина, Амстердама, Лондона, Беча па све до Њујорка.

На наше питање мисли ли да постоји криза ауторства како у Европи тако и код нас, он одговор крајње поједностављује и смешта у три реченице:

– Зависи. Ономе коме не иде за њега криза постоји, ономе коме иде кризе нема. Ја сам негде у средини.

Како то мислите, питамо га а он, опет кратко, појашњава:

– Оно што је врло напорно и што ме не интересује не прихватам више.

Ипак, не скрива да је недавно прихватио да уради један, како каже, албумчић за децу на којем он свира цитру и виолину, певачица Габријела из Будимпеште пева, а као текстописац се потписује у Мађарској доста позната Ерика Бартош.

– Деци се свидело. Сав приход од албума намењен је талентованој деци из Војводине – каже скромно.

И док се спрема да наступи пред Београђанима, да у Новој години већ традиционално одржи соло концерт на Музичкој академији у Будимпешти па потом и концерт уз тамошњи Симфонијски оркестар, Лајко Феликс се одмара. Уз књиге и своје коње. Онако, како је он то уредио у свом животу. С правом мером.