Љубав или победа

Није први пут у штабу Новака Ђоковића неко чији утицај узбуђује јавност. Средином 2010. био је то Игор Четојевић, касније описиван као чудотворац чији су савети помогли развоју најбољег тенисера и спортисте света. Шест година касније, на другој преломној тачки у каријери, место Четојевића заузео је Пепе Имаз – једнако непознат и мистериозан.

Навијачима жељним победа, прошло је ових шест година за трен, а 99 одсто врхунских спортиста зна колико су биле дуге и напорне, али не и како се остварује таква надмоћ у златној ери тениса. Колико људи мора да ради за шампиона и шта му је све било потребно да до средине 2016, на шест узастопних финала гренд слем турнира, освоји пет титула.

Појава Шпанца на трибинама поклопила се с падом Ђоковићеве форме и мотивације, после успеха каријере, с периодом у којем је рекао да не жели више да буде себично оријентисан на такмичарске циљеве. Пропагирајући љубав и мир, Имаз је, у свом ружичастом издању, за Ђоковића постао симбол изгубљеног унутрашњег мира, а за његове навијаче – црвена марама која их разјарује, баш као и губитак борбености спортског идола.

Тако је на интернету, пре два дана, осванула петиција на енглеском језику, под насловом „Новаче Ђоковићу, ослободи се Пепеа Имаза!” У објашњењу стоји тврдња, поткрепљена изјавама самог Имаза, да његово учење подразумева да је „жеља за победом погрешна, као тежња да се придобију туђа љубав и поштовање, а у страху од пораза”. И питање: да ли жеља спортисте за победом може да буде погрешна?

Тежњу Имаза ка љубави и миру прати парадокс да својом појавом не само да навијаче не приближава том циљу, него је међу њима постао једна од најомраженијих особа. Тешко се прихвата чињеница да толико успешан спортиста сада зависи од помоћи неуспешног тенисера и тренера.

Са 42 године, Шпанац води тениску школу у Марбељи, заснивајући је на љубави и миру, на медитацији и моћи дугих загрљаја, али без познатих резултата. Као једини до сада, помиње се да је Марку Ђоковићу помогао да преболи неуспехе у тенису – не и да игра боље…

Ипак, за Бекеров одлазак је Имаз само додатни повод. Довољан разлог за раскид био је пад Ђоковићевих амбиција после историјске победе на Ролан Гаросу. Ако тенисеру амбиције нису у првом плану, ако се не посвећује максимално тренингу, ни тренер нема шта да ради. После освојених шест гренд слем титула с Ђоковићем, Бекеру је ово прави тренутак за нову сарадњу, рецимо с великом надом немачког тениса Александром Зверевом.

Нећемо гледати у пасуљ, погађајући шта је Ђоковићу потребно, осим предаха. Имаз свакако није разлог такмичарске кризе, него привремена последица. На ветрометини између коначно освојеног Монблана и још далеког Монт Евереста, пред притисцима да дође до олимпијског злата и надмаши Федерерових 17 гренд слем титула, потрага за даљим смислом била је више него нормална, без обзира на жеље навијача.