Финесе у разумевању света

На недавно завршеном 12. софијском филмском фестивалу наш глумац Предраг – Мики Манојловић био је апсолутна звезда. Приказан је филм „Ирина Палм” и одржана светска премијера филма „Свет је велики и спасење вреба одасвуда” Стефана Командарева са Манојловићем у главној улози, који је рађен према истоименом роману Илије Тројанова у копродукцији Бугарске, Немачке, Словеније, Мађарске. У овом филму наш глумац имаемотивно сложену и занимљиву улогу енергичног деде Баи Дама, некрунисаног краља игре табла, „несташног” интелектуалца, дисидента неприлагођеног систему и строгим друштвено-партијским правилима, коју је одиграо на бугарском и немачком језику, што је за сваког глумца прави изазов.

На фестивалу му је указана и велика почаст, Манојловић је уз руског глумца и редитеља Никиту Михалкова и француског писца, драматурга и сценаристе Жан-Клода Каријера, добитник награде „Софија” за изузетан допринос светском филму.

Навикли смо да Вас гледамо у улогама негативаца, а лик Баи Дама је веома позитиван, племенит, топао и хуман. Промена која Вам годи?

Веома, али треба имати у виду да, када би се свело све што сам досада одиграо, онда би одговор био да сам био подједнако и позитивац и негативац. У филмовима има и тог тежег, мање захвалног пута, а то су ликови позитиваца, и лакшег пута– улоге такозваних негативаца. Увек сам се трудио да ликове и теме не тумачим једнослојно, те сам покушавао да и негативци буду сложенији, да не буду једносмерни и да у себи имају нешто што истовремено може да буде привлачно. Када се све сведе унутар тих добрих, бољих и најбољих филмова у којима сам играо, онда се поједностављење потире. То је оно што је добро, што се тражи и што је увек један од мојих циљева у тумачењу света.

Када сте добили сценарио за овај филм, шта је то што Вам је већ на прву лопту било привлачно?

Прича! Свидело ми се што се у њој успело, као ретко када, да се два временска раздобља претворе у једно и да флешбекови не буду оправдање за неумеће причања приче, него да они буду најбоље могуће изабрано средство.

Командаревљев филм је један од ретких примера међу такозваним еуро-пудинзима, који нема ту дозу копродукцијског оптерећења, већ је задржао уникатни карактер. Слажете се?

Тачно, али то је зато што је произишао из одличног романа и изврсног сценарија који, ма колико говорио и о Немачкој и другим западним земљама, прати причу једне бугарске породице. Пошло му је за руком да буде бугарски, гастарбајтерски, дисидентски и имигрантски, а све је то и нама блиско.

Поменули смо причу и роман који је изузетно написано, племенито књижевно штиво. Упознали сте лично писца Илију Тројанова, можете ли рећи какав је?

Очекивао сам да на његовом лицу видим трагове живота, боре на лицу, а он то нема. Изгледа да му живот на Западу прија. Он изгледа као манекен за моделе намењене мушкарцима у зрелијим годинама! Искрено сам био зачуђен његовом појавом, јер сам навикао на изглед наших драмских писаца и књижевника. Рецимо, ако погледате Душана Ковачевића, Гордана Михића, Драгослава Петковића или Драгослава Михаиловића, на свима њима се види да их је живот дотакао, да их је трајно обележио. А код Тројанова – ништа!

Често су филмови, чак и они врхунски, пуни симплификованих и испразних дијалога, што код Командарева није случај?

Када је нешто пронађено и успешно развијено, онда изгледа и веома једноставно. Овај филм има ту врсту наративности која није хронолошка, већ прескаче време, а при томе тако се склапа прича и спознаја шта се све догодило. Роман нисам прочитао, нисам желео да га читам, и то из два разлога. Прво, заиста нисам хтео да се оптерећујем романом за који сам чуо да је сјајан и да је освојио читав серијал најзначајнијих награда у Немачкој и другим европским земљама. Друго, сматрао сам да је сценарио био чврста и сасвим довољна основа за разговор са редитељем. Брзо сам кренуо да урањам у однос са редитељем и са партнером, младим Карлом Љубеком...

Ви сте Ваш лик одиграли на савршеном бугарском језику?

Сценарио сам читао на енглеском и на бугарском језику и мислио да се нећу усудити да уопште кренем у бугарски језик, да нећу успети. Међутим, улога је била толико изазовна да сам прихватио понуду. После су ми неки потпуно неутрални људи искрено честитали. Нису могли да верују, а право да кажем нисам ни ја. Али, иза тога стоји огроман рад у који су били укључени сви могући моји потенцијали, да бих оправдао зашто један глумац који се презива на ић игра неког ко се презива на ов а да то ти који се презивају на ов не замере и не доведу у било какво питање. Бранио сам идеју да се проговори на бугарском и ако сам проговорио то је морало да буде без грешке. Тако је и било.

Како Вам се допао редитељ Командарев?

Он је по образовању и клинички психијатар, а не само редитељ. Има ту мирноћу и упорност да ће све доћи на своје место када за то дође време и не узбуђује се много. Мислим да је он неко ко је разумео да у оваквом продукционом еуро-пудингу сви могу да постављају услове и није био нервозан због тога. Ако је правио компромисе у нечему, они су били невидљиви и везани углавном за смањење екипе приликом путовања на неку другу локацију, у неку другу земљу – Немачку, Италију, Словенију. Оно што могу да кажем за Командарева јесте да је он и одличан документариста. Тада је сам са собом, сам са камером и нема потребе да буде тангента односа и свега што филмска екипа јесте, што сваки кадар јесте, и што коначно филм јесте. Он има добро око и има финесу у разумевања света.

Зашто сте Жан-Клоду Каријеру на додели награда „Софија” додирнули стопало?

Жан-Клод и ја само се последњи пут видели када је он мени додирнуо стопала. Било је то после пробе представе „Махабхарата” Питера Брука коју је он гледао јер је радио на њеној адаптацији и драматизацији на француском и енглеском језику. У Индији је највећа почаст коју можеш да доживиш када ти неко додирне стопала и притом још легне на земљу. То је исказ најдубљег поштовања. Нисмо се видели годинама и зато сам у Софији, када су нам уручиване награде за изузетан допринос светском филму, ја њему додирнуо стопала. Зато смо се смејали, јер нико у сали није знао позадину овог геста сем нас двојице. Када смо се поново видели, утисак је био да смо се јуче растали.

Морам да Вас питам, није ли улога деде уследила прерано?

Овај мој деда је лик у великом опсегу, исти глумац га игра у великом временском распону. Од тренутка када се роди унук, па до његове 26. године. Ја сам такав деда. Уосталом, када погледам око себе, овде знам једног јако познатог човека који је као веома млад постао отац па и деда. Дакле, он је типичан Балканац. Данас нико не би рекао да је он деда, сем њега самог, а сви знамо на кога мислимо.