Устав на ветрометини тренутних интереса

Свака од три гране власти бира (именује) „својих“ пет судија: законодавна – Народна скупштина, на предлог председника Републике; део извршне власти – председник Републике, на предлог Народне скупштине и судска – Врховни касациони суд. Тројаки избор требало би да подигне независност и ауторитет Уставног суда: нити једна власт не утиче пресудно на избор судија јер су они заједнички избор свих грана власти. Оно што је до кандидата за судије тиче се њиховог својства „истакнутог правника“, година живота (40) и искуства у струци (15) (чл. 172 Устава). Таквих 15 истакнутих, искусних и стручних уставних судија, са мандатом од дугих девет година, морали би хтети и знати како да заштите Устав и његов поредак од сваке неуставности – законске, подзаконске, и веома битно, политичке.

Kако овај преузети „француско-италијански модел“ избора изгледа у нашој пракси? Донедавни састав Уставног суда у политички најосетљивијим предметима није оправдао ореол чувара Устава. Дозволио је политичку „реформу“ правосуђа (2009) током које је отерано „хиљаду“ судија и тужилаца, да би их после три године исти тај Уставни суд вратио на посао. Незабележено у пракси уставних судова! Уставни суд је практично дозволио и суспензију Устава на Косову и Метохији, држећи да Први бриселски споразум (2013) не подлеже оцени уставности. Обе одлуке произвеле су сваковрсну штету по Србију и њене грађане, без било чије утврђене одговорности. Уз светле примере судија који су у овим и другим „политичким“ предметима били против већинске (осам гласова) гласачке машине, утисак је да је досадашњи Уставни суд препустио Устав ветрометини тренутних интереса извршне власти.

Улива ли нови састав Уставног суда поверење да ће, као независан и самосталан орган, штитити Устав од великих политичких удара који следе у држави (пренос дела суверености на ЕУ, коначна десуверенизација на КиМ)? Ако међу изабраним „истакнутим правницима“ нема ни једног професора уставног права са пет државних правних факултета, који су по природи ствари упућени на уставни суд, онда ствари по Устав, канда, не стоје добро (у Аустрији или Немачкој, на пример, њих је много и они су обично председници уставних судова). Како је и у претходном саставу Уставног суда било уставних правника остаје да закључимо да конституционалисти са државних правних факултета од сада не ваљају или ова генерација професора просто није „истакнута“ (изабран је само један професор са свих пет државних правних факултета).

А може бити да је разлог и неподобна непослушност. Уставни правници који су јавно критиковали „бриселско споразумевање“, што у јавној расправи у Уставном суду, што у јавном мњењу, остадоше без кандидатуре. И досадашње уставне судије – такође професори уставног права, који су гласали против поменутог споразумевања, остадоше без судијске функције.

Предлагачи судија су се надигравали и са процесним правилима. Један од изабраних судија са обе листе кандидата мора бити са територије аутономне покрајине. Међутим, и Скупштина и председник Републике предложили су само по једног кандидата из покрајине, иако закон говори о „кандидатима“, чиме су, самим предлагањем већ изабрали судије. Такође, вођена је обједињена расправа о кандидатима са више других тачака дневног реда, што сведочи о потцењивању значаја уставног судије.

Како се по јутру дан познаје, изборни почетак овог Уставног суда није посебно светао. Али, ово није слика односа носилаца власти само према Уставном суду, него према држави и јавном праву. Порука је да су држава, право и Уставни суд „демоде“. Ипак, ја и даље искрено навијам да ме у овоме Уставни суд чим пре оповргне и сачува Устав по сваку цену.

*Професор Правног факултета Универзитета у Новом Саду