Ни Херкул против двојице

Стара латинска изрека („Nec Herkules contra dues”), да ни Херкул не може против двојице, могла би да у најкраћем објасни разлоге за потписивање Декларације о стратешком партнерству Угљанинове странке СДА и СДП-а, чији је Расим Љајић оснивач. Као кључни циљеви прокламовани су политичка стабилност у региону и смиривање тензија и подела, уз развој демократије и економије. И ни речи о томе да овим савезом Угљанин и Љајић желе да се супротставе Зукорлићу. Чак се љуте што се овај „историјски” докуменат везује за трећег играча на бошњачком политичком небу, новог „миљеника” власти у Србији, Муамера Зукорлић. Љуте се и када чују да турски председник Ердоган у томе има било каквог удела.

Лепо звучи када Угљанин и Љајић тврде да су Бошњаци у Србији политички сазрели, да су постали паметнији, сада знају шта хоће. Лепо звучи, али само ако се заборави више од четврт века њиховог минулог политичког деловања или ако се баш то има на уму.

Политички су се родили истовремено. Док је 29. јула 1990. године на бини на градском стадиону свршени студент стоматологије Сулејман Угљанин држао говор заједно с Алијом Изетбеговићем, Расим Љајић је новинарима објашњавао ко је ко од важних гостију на оснивачком митингу СДА Санџака. Угљанин је тада изабран за председника а Љајић за генералног секретара СДА.

Њихов заједнички политички пут трајао је свега три године, до 1993. године, када је Угљанин, наводно у страху од хапшења, побегао у Турску. Политички противници су више пута подсећали да је пре тога обећавао да ће он бити последњи који ће да напусти Санџак и Бошњаке, а побегао је први.

Љајић је остао да, колико може, брани Угљанинов Меморандум о специјалном статусу Санџака, а затим се 1994. сасвим одвојио од СДА и основао своју странку.

По повратку из Турске, с ореолом мученика и изгнаника, Угљанин са својом странком на локалу ниже победе, 1996. и 2000. године. Љајић као један од 18 чланица ДОС-а од 2000. године па све до сада мења министарска места, у савезној па у републичким владама. Његова странка власт у Новом Пазару осваја 2008. године.

Политичко надметање двојице лидера дели Бошњаке, па су скоро сваки избори у Новом Пазару већ две деценије били безбедносно ризична активност.

Од избора 2004. године професор Ћамил Јуковић је у инвалидским колицима. Био је близу места сусрета присталица Угљанина и Љајића, кад је проговорило и ватрено оружје. Ћамила је погодио залутали метак.

Руждија Дуревић био је кандидат за одборника Угљанинове странке на изборима 2006. године. Убијен је на бирачком месту. За убиство је окривљен Љајићев присталица.

Бачених бомби и рањених у „политичком” надгорњавању присталица двојице бошњачких лидера у протекле две и по деценије је знатно више.

И када су 2008. године постали министри у влади Мирка Цветковића, обојица су говорила да се у Београду не друже. Да би двојица бошњачких лидера почели не да се друже него да макар сарађују, 2009. године у Новом Пазару мирили су их турски шеф дипломатије Ахмет Давутоглу и министар иностраних послова Србије Вук Јеремић. И тада се наметало питање да ли морају да дођу Турци да у Србији мире завађене Бошњаке.

– Обавеза је моја и господина Угљанина да овде обезбедимо политичку стабилност и нормалан политички живот и да се за гласове бирача боримо у нормалној политичкој утакмици – рекао је тада Љајић.

– Поручујемо грађанима да смо спремни да заједно стварамо политичку климу за сарадњу и у нашој земљи – рекао је пре седам година Угљанин.

Исто то кажу и сада, само што негирају да су турски званичници у њихово „мир, мир, мир нико није крив” умешали прсте. И пре седам година јавно руковање Угљанина и Љајића називано је историјским.

Заједно су ушли и у владу Ивице Дачића 2012, након што су због изборне математике окренули леђа Борису Тадићу и заборавили да су се, држећи се за руке, сва тројица обраћали бирачима у Новом Пазару.

Почели су СДП И СДА љубав из почетка 2012. године, када су формирали власт у Новом Пазару. Растали су се после пола године, уз много тешких речи.

Додуше, када нечију, па и политичку љубав често прекидају свађе, у питању је обично неко трећи. Муамер Зукорлић задавао је главобоље обојици још док је носио ахмедију.

Покушај Угљанина да муфтију и Исламску заједницу стави под своју контролу одмах по повратку из Турске 1996. године није успео. Сведоци казују да је Угљанин хтео да Исламска заједница буде сестра између 17 браће, колико је наводно Бошњачко национално веће окупило партија и удружења. Браћа би требало да чувају сестру мезимицу, али она не би смела да има превише слободе. Наводно је Угљанин запретио Зукорлићу да не сме ни чистачицу у Мешихату да запосли, а да не пита БНВ. „Исламска заједница није сестра него мајка свих институција муслимана. Она је прва настала и мајка се мора поштовати. Да рашчистимо: ми смо Исламска заједница, а нисмо сестрица у седамнаесторо браће”, наводно је Угљанину одбрусио Зукорлић и јасно му ставио на знање да имами у џамијама неће говорити да ко не гласа за СДА није муслиман.

После подела у Исламској заједници 2007. године, Расим Љајић држи Зукорлићеву страну. Муфтија је више пута истицао да без тог савеза Љајићева странка тешко да би добила локалне изборе у Новом Пазару 2008. године и с власти смакла Угљанина.

А Зукорлић сада не носи ахмедију и има политичку странку. И изгледа да има подршку лично премијера Александра Вучића. И верује да ће његова странка да буде све јача.

Љајић се љути на све који потписивање декларације с Угљанином повезују са Зукорлићем, јер „ми окупљамо 85 одсто бирачког тела, а Зукорлић је миноран, политички мртав”. „Никаква Турска, никакав Еродган, никакви Британци нису учествовали у овом договору. Нити је ико знао за овај договор. И нема разлога за било каквом мистификацијом. То је наша жеља да се супротставимо екстремизму и злу које доноси Зукорлић, злу коју је та опција донела и ствара и даље у Санџаку”, рекао је Љајић .

Угљанин верује да ће овај историјски савез да траје „до кијаметског дана”, дакле – вечно. А што се Зукорлића тиче, он је само бивши муфтија, каже лидер СДА.

И обојица кажу да је потпис на декларацији историјски. Нису објаснили да ли то значи да Угљанин неће више да се залаже за аутономију, да зове НАТО трупе у Санџак, како би заштитиле Бошњаке, да војску и полицију сматра угрожавајућом силом по своје сународнике, а да Љајић све то назива обичним глупостима.

Штета што таква историја није почела раније, док Ћамил Јуковић није био у колицима и док је Руждија Дуревић био жив.

Историја јесте учитељица живота, али се често и понавља. А она изрека с почетка текста, у српској варијанти могла би да гласи: „Два лоша убише Милоша”. Улоге ко је лош, а ко Милош, учесници у овом случају сами бирају.