Странка модерне европске оријентације

Док је падао Берлински зид у Београду је коначно почело рушење зида једнопартијског монопола.

Упркос довијањима израслим под притиском тока историје (плурализам самоуправних интереса, беспартијски плурализам), снажење домаћих опозиционих кругова и концепата, продубљивање домаће кризе и тектонске промене започете Горбачовљевом перестројком, неминовно су водили враћању вишепартијског система у политичку организацију Југославије.

На таласу тих процеса, група од тринаест интелектуалаца је у новембру 1989. године, на једном од састанака, у стану др Војислава Коштунице, одлучила да обнови рад Демократске странке, о чему је јавност обавештена 11. децембра, на конференцији за новинаре, када су иступили као Оснивачки одбор прве опозиционе странке у Србији.

У политичком животу Србије и Југославије до 1941. године, Демократска странка је оставила дубоки траг, као прва политичка странка настала у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца 1919. године, чији је први председник постао Љубомир Давидовић (1863 – 1940).

Под заједничким страначким кровом и новим именом нашли су се тако Самостална радикална странка и демократске групе из Словеније и Хрватске. Самосталну радикалну странку основала је почетком 20. столећа група млађих припадника владајуће Народне радикалне странке, тако да је после тог расцепа на политичку позорницу Краљевине Србије ступила прва српска странка модерне европске оријентације.

Када је 1919. основана Демократска странка, на првим изборима у Краљевини СХС, одржаним народне године, добила је највише гласова, а председник коалиционе владе постао је Љубомир Давидовић, искусни политичар, омиљен у народу, који је био и председник Народне скупштине и градоначелник Београда.

После његове смрти председник Демократске странке постао је Милан Грол, познати интелектуалац и некадашњи управник Народног позоришта, после окупације 1941. године, врло утицајна личност у влади Краљевине Југославије у избеглиштву.

Током рата, стратешке и тактичке калкулације, стање на терену у окупираној земљи и изукрштани интереси великих сила антихитлеровске коалиције, преломљени су тако да су и представници Демократске странке, некомпромитовани сарадњом са окупаторима, ушли у састав АВНОЈ-а.

На основу ранијег споразума краља Петра Другог Карађорђевића и маршала Јосипа Броза Тита, формирана је заједничка Привремена влада у којој је Милан Грол постао потпредседник.

На првим изборима одржаним у поратној Југославији крајем 1945. године, Демократска странка је иступила самостално, као једина опозициона странка Комунистичкој партији.

Била је то само кратка епизода вишепартизма. Милан Грол је поднео оставку, политичка сцена је све више кључала, амбиције Комунистичке партије на монопол производиле су све снажнију репресију. Демократска странка је забрањена, као и њено гласило „Демократија”. Млађи чланови, припадници Демократске омладине, отишли су у илегалу, у настојању да наставе с радом, али су до краја 1948. похапшени и осуђени на робију, што је био случај и са тек свршеним гимназијалцем Бориславом Пекићем.

Демократска странка је престала да делује, а 41 годину касније, оглашено је да обнавља своје активности, као прва опозициона странка у Србији.

Оснивачки одбор чинили су др Коста Чавошки, Милован Данојлић, др Зоран Ђинђић, Гојко Ђого, др Владимир Глигоров, др Слободан Инић, Марко Јанковић, др Војислав Коштуница, др Драгољуб Мићуновић, Борислав Пекић, Миодраг Перишић, др Радослав Стојановић и Душан Вукајловић.

Оснивачка скупштина обновљене Демократске странке одржана је 3. фебруара 1990. године у Дому омладине Београда, што је био својеврсни, прворазредни догађај који је дефинитивно потврдио да се дубински мења политичка карта Србије. После месец дана, 7. марта 1990. објављен је и први број новоизашлог гласила „Демократија”.

Од тринаест чланова Оснивачког одбора Демократске странке из 1989. године, њих петорица више нису међу живима, а само је др Драгољуб Мићуновић и данас члан ове странке, чије редове је и он напуштао.