Породично стабло демократа

Пре неколико дана добио сам од пријатеља, амбасадора у пензији, електронско писмо с молбом да погледам његов текст, реакцију на актуелни политички догађај. Није ми рекао којим новинама је то намеравао да пошаље, али то за ову прилику није ни битно.

У свом тексту мој пријатељ анализира одлуку Демократске странке да, као цену изборне коалиције, „Динкићу уступи четвртину мандата”, и не крије да је тиме непријатно изненађен. „Значи ли то да се руководство ДС-а толико уплашило од исхода предстојећих избора да мора да прави непотребне, чак штетне предизборне коалиције”, гласи његово питање, уз очигледно уверење да су претходни избори, на којима је ДС наступио самостално и прошао добро као никад пре, „довољан показатељ да ова, најутицајнија политичка странка у Србији, треба коначно да се ослободи страха и политичких уцена”.

Одговорио сам му да је коалициони бизнис тешко предвидљива работа и чудна математика, у којој „два плус два” може да буде и пет, понекад и три, а сасвим ретко четири – и изнео своје очекивање да је врх странке довољно пута премеравао пре него што је пресекао.

Нисам коментарисао оцену да је ДС „најутицајнија политичка странка у Србији”. Шта је мера политичког утицаја? Број гласова освојених на изборима, број посланика у скупштинским клупама? По овом резону, најутицајнија је она која је највећа, дакле радикали. То се, наравно, може подједнако и доказивати и оспоравати. ДС јесте највећа у тзв. демократском, или, по најновијој класификацији, „проевропском блоку”, али и ту има компликација у доказивању демократског или европског опредељења. Да ли је главна мера за то шта пише у програму, шта се ради или шта се постиже?

Демократска странка је, у сваком случају, уочи новог изласка пред бираче, у тежем положају него други. Њени симпатизери, односно њени гласачи, очекују да постигне победнички резултат, сама или са већ одабраним партнерима, и коначно Србију изведе на колосек који у једном смеру наш део Балкана води у Европу, а у другом Европу доводи код нас. Али у тај воз треба ући са тешким пртљагом, својеручно пакованим, али и наметнутим, прескочити са свим тим рампу која је од претходних избора додатно ојачана...

Како „преломити паметно”, говорити „поштено” и „освојити Европу заједно”, да употребим слогане из изборне историје ДС-а? Да ли обећавати повратак Косова, или се искрено суочити са правом природом тог проблема? Како јасно објаснити смисао Европе и у овој националној кризи бити „разуман патриота” (формулација из Програма ДС).

Чини ми се да је главни проблем ДС-а у овом тренутку чиме да поново придобије максимум оних који су у финалу председничких избора гласали за Бориса Тадића, плус још неке. Уверавањем у своје моћи или плашењем од других? Многи, као пријатељ кога помињем на почетку, не одобравају друштво које је ДС за ову прилику одабрао. Други томе аплаудирају. Има, свакако, и прилично оних који тврде да немају другу партију за коју би гласали, али су гневни због кохабитације са ДСС-ом у најновијој влади, не могу да одоле утиску да је Коштуници начињено превише уступака, као и да је ДС стално упадао у политичке замке које му је постављао ДСС, да није умео да искористи већину у влади и да је главни курс одређивао слабији коалициони партнер.

Ово могу да буду само утисци, али у политици, утисци су чињенице. ДС у програмском опредељењу себе види као покретача промена, али је у последњих годину дана ретко помињао „велики историјски пројекат” коренитих промена друштвене организације, привредне структуре и менталитета, који је обележио прве године овог века и власти ДОС-а у којој је ДС био кормилар.

Србија је данас веома далеко од тога да буде „држава задовољних људи”, што је такође програмски циљ ДС-а. Она јесте најуочљивији симбол демократске, грађанске и европске политике у Србији, али као да се превише мири са „примитивизмом и колективном хипнозом” (опет из Програма) који су зацарили у Србији. У европском возу, она мора јасније да покаже да ли је машиновођа или кондуктер.

Као и све друге странке, и ДС је организација за освајање, вршење и очување власти. То се може, бар неко време, чинити и популизмом и демагогијом, премда рачун увек стигне. Може се и храбро говорити о тешким и болним питањима, укључујући и поразе. Политички лидери не треба да буду месије – само треба да виде мало даље од нас, оно што је иза угла, да препознају неизбежно и изађу у сусрет неумитном.

Од ДС-а, рекао бих, више него од других, данас зависи да ли ће Србија још дуго у исто време бити и земља великих потенцијала и неизвесне будућности.