Рај или пакао, питање је сад

Политика је преко медија ушла у све сфере наших приватних живота. У породици, на улици, у кафићу, на послу, разговара се највише о политици. Фудбал, секс и телевизија изгубили су битку са политиком. До јуче смо говорили: „Добар дан комшија, како здравље, како жена, како деца? А данас: „Комшија, јеси ли прочитао оно у новинама, јеси ли видео оног на телевизији?” Све се измешало. Политика је постала естрада – а естрада политика. Народна скупштина је постала највећи ријалити ТВ студио. Рађамо се с политиком – умиремо с политиком.

Пошто сам у „озбиљним” годинама, ближи небу него земљи, често размишљам: куда ћемо отићи, када одемо? У рај или у пакао?

Ако дође тренутак да се изабере, шта чинити? Добро је бити припремљен за сваку ситуацију. Питао сам разне људе: шта је боље: рај или пакао? Једни кажу једно – други кажу друго… И свако је имао своју причу зашто је једно боље од другог. Али нико то није знао из личног искуства, већ из прича других. Све је то прилично неповезано и непроверено. Никако да нађем некога ко је то лично доживео и у чији исказ могу да верујем. Не верујем у библијске приче о Еви и Адаму, јабуци и змији. То ми делује као наивна проза за децу.

Желео бих некако да сазнам које је место боље за небески живот. Односно, где има новина и телевизије, јер ми је тешко да замислим било какав живот, био он и небески, без новина, телевизије и наравно политике. Како да живим горе, а да не знам шта се догађа доле?

Наводно, сви се надају да ће завршити у рају. И они грешни и они безгрешни. И ја се надам да ћу завршити у рају. Али само под једним условом: да су у рају и телевизија и новине. Или је можда сигурније да ће се то наћи у паклу?

Јер ако је рај место чедности и поштења без греха, онда значи да у рају нема новина и телевизије. Замислимо у рају новине с натписима : „натакнем те”, „спонзоруша”, „курва”, „педер”, „лопужа”, или телевизију са „Снајкама” и „Паровима”.

Незамисливо. То може да постоји само у паклу. На први поглед, Пакао је много занимљивији, макар се пекли на тихој ватри, ипак тамо можемо да читамо: „Информер”,„Курир”, гледамо „Пинк” и „Хепи” телевизију. А замислите да смо у рају? Морамо да читамо по цео дан романе Љиље Хабјановић о страдању свете Петке и гледамо сваку ноћ емисију „Агапе”.

И онда, каква срећа – случајно налетим на песму Војислава Илића „Србин у рају”!

И све моје дилеме су решене. Верујем песнику, јер песничка инспирација и надахнуће долазе директно од Бога. Пре сто и више година Војислав Илић је написао песму о једном Србину који је умро и отишао у рај. Господ, Србину, нуди рајска блага свакојака...

А Србин ће њему: „О Господе јаки!

Ја бих жељно иско новина ма каки,

У којима пише шта ли доле раде,

Какве нове сплетке пред изборе граде?”

Окрете се Господ анђелима редом,

И затресе тужно својом главом седом:

„Подајте му, рече – а шта друго знамо?

Та то један Србин и разуме само”.

Са жаљењем можемо да констатујемо: медијска и политичка слика Србије није се много променила у последњих сто година. Због утицаја и моћи медија, свака власт, и земаљска и небеска, труди се да медије држи за себе, тј. да медији буду средство групе људи на власти и да они њима управљају. На небу Бог, на земљи влада и премијер!

Јасно је да тамо где нема слободних медија нема ни личних ни политичких слобода. Е, ту се сада поставља питања шта су слободни медији. У време комунизма један од основних начина владања и контролисања маса биле су информације. Неки стручњаци тврде да је право рушење Берлинског зида почело са сателитском телевизијом. С једном малом параболичном антеном ви сте тада могли било где у Источној Европи да примате слику и све информације. Тог момента када је престала контрола над медијима и информацијом, диктаторски режими су се срушили.

И код нас је сличан случај. Освајањем телевизије, деведесетих година, пао је режим. Некада, у прошлости, да би се извела револуција или државни пуч, освајале су се војне касарне. Данас се у исте сврхе освајају телевизије. То показује колики је утицај и моћ медија и да онај ко држи под контролом медије у ствари има власт. Али без обзира на то да ли су државни или приватни, колико год се ми борили за слободу медија, новине, радио и телевизија су увек мање или више контролисани, или од државе или од приватног капитала. Најслободнији су они медији који су повргнути тржишним законитостима. Међутим, и тржиште има своје законитости, докле се оне простиру а и могу ли својом логиком да обухвате све облике друштвеног живота, нарочито живот идеја, интелектуални и културни живот. Често тржишни елементи надвладају добар укус и повуку медије у простоту и вулгарност.

И сада, пошто је доказано да у рају постоје новине, а претпостављамо и телевизија, идемо сви у рај! Али пошто нам је влада обећала да ће овде ускоро бити „рај на земљи”, можда ипак да сачекамо да се то обећање испуни. Ако дотле не одемо у пакао и ми и они који су нам обећали рај.

Професор Факултета драмских уметности