Парламентарна раскршћа

„Преломите паметно”, поручивала је Демократска странка грађанима Србије у предизборној кампањи на првим вишестраначким изборима у децембру 1990. године. Поруку су, међутим, „чули” само Београђани и захваљујући њима ДС је постао парламентарна странка са седам посланика у Народној скупштини Србије. Због оваквог учинка, тада неприкосновени социјалисти крстиће је „групом истомишљеника из круга двојке”. СПС је данас мала партија, а ДС странка чији је лидер, Борис Тадић, већ два пута изабран за председника државе, која је, у распуштеном парламенту, имала 64 посланика, никад више у својој историји.

За 18 година рада ДС је прешао дуг пут од мале опозиционе до највеће странке у владајућој коалицији формираној после прошлогодишњих парламентарних избора. Но, за све то време, без обзира на изборне резултате, ДС је увек био странка са широком подршком у интелектуалним круговима и једина опозициона странка из деведесетих на чијем челу није остао исти председник. Годинама се мењао и став демократа према изборима, од става првог председника демократа Драгољуба Мићуновића, уочи првих вишестраначких избора, да се „систем мора мењати ходом кроз институције” до опструкције рада парламента подношењем више хиљада амандмана, напуштања посланичког клуба због укидања ТВ-преноса из парламента и бојкота избора 1997. године. Бојкот избора више никад није дошао у обзир, али ће демократе и после петооктобарских промена напуштање парламента користити као средство борбе против власти, с тим што су власт, овај пут, чинили њихови саборци из петооктобарских промена 2000. године.

Први вишестраначки избори спроведени су по већинском изборном систему, дакле, гласало се за конкретну личност, а не за партијске листе. Тадашњи опозиционари инсистирали су, међутим, на пропорционалном изборном систему са Србијом као једном изборном јединицом. То је био један од захтева, поред отварања медија за опозиционе ставове, на којима је у преговорима са социјалистима, инсистирала комплетна тадашња опозиција да би уопште учествовала на изборима. Опозиција није успела да се договори о бојкоту избора, а тада најјача опозициона странка Српски покрет обнове, оптужиће Драгољуба Мићуновића и ДС за пропаст договора.

Опозиционе странке изашле су на изборе свака за себе, а ДС је освојио седам мандата – свих седам у Београду, па су у посланичке клупе сели Драгољуб Мићуновић, Војислав Коштуница, Зоран Ђинђић, Велимир Симоновић, Слободан Вучковић, Ђорђе Зечевић и Мирко Петровић. Три прва човека тадашње Демократске странке, Мићуновић, Коштуница и Ђинђић разићи ће се у наредне три године, а први пут ће поново на истој изборној листи ући у парламент после децембарских избора 2000, у оквиру ДОС-а, али Ђинђић као лидер ДС-а, Мићуновић, као председник Демократског центра, а Коштуница као лидер Демократске странке Србије.

Први вишестраначки сазив обележиле су деветомартовске демонстрације 1991. године, које је организовао СПО, а које ће прерасти у велике уличне сукобе полиције са демонстрантима, што је изазвало снажне студентске протесте, после хапшења Вука Драшковића. Парламент је тада заседао даноноћно, а Драгољуба Мићуновића ће, због преговора са Слободаном Милошевићем, СПО оптужити за пропаст протеста и „спасавање Милошевића”. Мићуновић је одбацио оптужбе, објашњавајући да је, пре свега, преговарао о пуштању Драшковића и осталих ухапшених демонстраната на слободу, али је нагласио и да „ДС никада више неће пристати да под именом ’уједињене опозиције’ учествује у догађајима у којима се самовласно преузима команда парадом и митинзи претварају у лични шоу, чији ниво и стил јесу нешто веома страно нашој странци”. Демократска странка, под Мићуновићевим руководством, није се прикључила Видовданском сабору 1992. године, а оваква одлука резултирала је издвајањем такозваног крила за ДЕПОС, који је предводио Војислав Коштуница, које се укључило у Видовдански сабор, а од кога ће врло брзо настати Демократска странка Србије.

(/slika2)На ванредним парламентарним изборима 1992. године Демократска странка, коју је и даље предводио Драгољуб Мићуновић освојиће шест посланичких мандата, а Коштуничин ДСС ће наступити у оквиру ДЕПОС-а и у парламенту ће бити заступљен са 18 посланика. Оваквим изборним резултатом Демократска странка никако није могла да буде задовољна, а нова провера уследила је у децембру 1993. године, на новим ванредним парламентарним изборима. Носилац изборне листе биће Зоран Ђинђић, а не председник странке Драгољуб Мићуновић. Ђинђић је у изборну кампању ушао са слоганом „Поштено”, успео да „флертујући” са Слободаном Милошевићем, обезбеди повољан третман ДС-у у медијима. Било је и прича да ће СПС формирати нову владу са ДС-ом, Ђинђић је вешто избегавао одговоре на ту тему и успео да у парламент уведе 29 посланика. Није, наравно, ушао у владу, али је, због одлуке Слободана Радуловића и Радоја Ђукића да прихвате министарске функције у влади, коју је СПС формирао захваљујући Новој демократији, која је у парламент ушла на листи СПО-а, зарадио епитет издајника опозиције.

„Ђинђићеве демократе” су, међутим, у парламенту биле опозиција, која је прва промовисала опструкцију улагањем хиљаде амандмана на законске предлоге. Поред тога, први пут је примењена опструкција тако што су посланици ДС-а, по задатку, дискутовали не осврћући се на опомене да им је време истекло, чекајући да добију меру искључења са седнице да би се склонили са говорнице, а примењено је и нешто до тада невиђено – десет минута ћутања за говорницом. Овим видом опструкције парламент је изненадио Слободан Гавриловић. Коштуничин ДСС са седам посланика, ДС и СРС су у овом сазиву потписивали споразуме о ненападању, заједно су напуштали парламент због укидања ТВ преноса...

Драгољуб Мићуновић је у јануару 1994. године поднео оставку на место председника странке, а касније основао Демократски центар.

Наредне парламентарне изборе 1997. године Ђинђићев ДС и Коштуничин ДСС су бојкотовали.

После победе Војислава Коштунице, као кандидата ДОС-а, на председничким изборима 2000. године и петооктобарских демонстрација због Милошевићевог непризнавања избора, ДОС ће изаћи на парламентарне изборе са јединственом листом. ДСС ће добити 45 мандата, а ДС 44, врло брзо су се разишли, већ у марту 2001. године, после хапшења Слободана Милошевића. Милошевићево изручење Хагу на Видовдан исте године, Војислав Коштуница и ДСС ће оштро критиковати, а у августу ће ДСС напустити Ђинђићеву владу и постати опозиција у српском парламенту. Пре 2000. Коштуница је био једини опозиционар који никада није разговарао са Милошевићем, а после петооктобарских промена ће разговарати с њим да би касније био оптужен да је заштитник „припадника бившег режима”. Овај први постпетооктобарски сазив биће запамћен и по одузимању свих мандата ДСС-у, који су им враћени после судских одлука. После убиства премијера Зорана Ђинђића, парламент ће функционисати још само неколико месеци, а влада Зорана Живковића ће се, практично, одржавати захваљујући отцепљеним социјалистима на челу са Браниславом Ивковићем. ДСС ће нове изборе сачекати бојкотујући рад парламента.

На нове изборе 2003. године ДС је изашао са Борисом Тадићем као носиоцем листе, а освојиће 37 мандата. ДСС ће освојити 53 мандата и, заједно са Г17 плус, СПО и Новом Србијом формирати мањинску владу уз подршку СПС-а. ДС ће остати опозиција, али ће учествовати у раду парламента, а Борис Тадић ће на председничким изборима 2004. постати председник Србије. Иако у опозицији, ДС ће подржавати доношење „европских закона”, а парламент ће напустити у октобру 2005. године, после одлуке двојице Бошњака изабраних на листи ДС-а, Есада Џуџевића и Бајрама Омерагића, да подрже, како су истицали, доношење европских закона. ДС, иначе, није реаговао на овај трансфер све док Џуџевић и Омерагић нису добили функције у влади, противно закону, а тада је поднео тужбе суду. Демократе су тада напустиле дефинитивно парламент, али ће учествовати на свим седницама на којима се расправљало о Космету, као и о доношењу новог Устава Србије.

На прошлогодишњим парламентарним изборима, Демократска странка предвођена Борисом Тадићем освојиће 64 посланичка мандата, највише у својој парламентарној историји. И у овом распуштеном сазиву, ДС и ДСС имали су својих „пет минута” блокаде рада парламента. Догодило се и да ДСС подржи избор радикала за председника скупштине, па да потом формира владу са ДС-ом, да би судбина овог сазива била запечаћена резолуцијом коју су поднели радикали, а подржали ДСС и Нова Србија насупрот коалиционим партнерима у влади ДС-у и Г17 плус.