Богати сиромаси

У Јапану је уочен нови феномен: "избеглице интернет кафића". У питању је, како констатује управо објављени извештај тамошњег Министарства здравља, рада и социјалне политике, нова врста радничке сиротиње, која не зарађује довољно да би себи приуштила изнајмљивање стана, па ноћу спава у фотељама сепареа интернет кафеа. Сат проведен тамо плаћа се сто јена (око 50 динара), а за 200 јена може се користити и туш кабина.

Извештај поменутог министарства наводи да је евидентирано 5.400 ових "избеглица", за које се каже да у просеку зарађују 110.000 јена (55.000 динара). То су, наводи се, они без квалификација и професионалног искуства, који раде послове од данас до сутра. Званично, стопа незапослености у Јапану је веома ниска, 3,7 одсто, број поменутих бескућника је заиста занемарљив према укупном броју становника (127 милиона), али се у Токију сматра да је нови феномен индикатор који опомиње.

Најновији извештај америчког Бироа за попис, у категорију званично "сиромашних" сврстао је 12,3 одсто, или 36,5 милиона Американаца, констатујући при томе да је све више оних који су без икаквог здравственог осигурања – таквих је данас 15,8 одсто, или 47 милиона.

Али, званична дефиниција сиромаштва тамо је таква да сиротим Американцима завиди већина становника ове планете: сиромашни су тамо сви они чији годишњи приход падне испод одређеног нивоа. За четворочлану породицу, то је 20.614 долара, што је квалификује за купоне за храну, субвенције за станарину и слична социјална давања. Типичан сиромашни Американац иначе живи у трособном стану, поседује аутомобил и два телевизора.

Примери из две најпросперитетније земље света показују да су и богатство и сиромаштво релативни појмови, као што су то и статистички извештаји. Богатих и сиромашних има свугде, увек их је било, и увек ће их бити. Почетак овог века, обележен захукталом глобализацијом, донео је, међутим, нешто другачији угао гледања на ову тему, у светлу политичких и интелектуалних дебата о томе да ли је глобализација без алтернативе или је могућ и другачији свет.

Заговорници прве тезе указују да је растућа планетарна повезаност и међузависност, економска пре свега, у интересу свих: "глобализатора" и "глобализованих". То је, истичу, тријумф интернационалног капитализма, који, комбинацијом технологије и економске интеграције, ствара просперитет без преседана. Резултат чињенице да су људи повезанији него икад, тржишта никад интегрисанија, а границе никад безначајније – за исход има да је у последњих пет година светска економија расла најбрже досад – и да су од тога користи имали и развијени и неразвијени. Кинески радник, на пример, данас производи четири пута више роба него почетком 1990-тих. Слично је и у другим земљама у развоју, где су у редове запослених ступиле нове стотине милиона, добијајући тиме прилику да се ишчупају из окова сиромаштва. Према извештајима Светске банке, док је 1981. са мање од долара прихода дневно живело 40 одсто становника света, тај постотак је 2001. сведен на 21, уз процену да ће до 2020. пасти на 15 одсто. Из овога је проистекла и максима да је "максимизирање моћи капитала најбољи пут у социјализам".

То је тачно, одговарају антиглобалисти, али износе и аргументе који све ово, попут статистике о америчкој сиротињи, релативизују. На другом тасу глобалних теразија су чињенице да најбогатијих један одсто људи поседује 40 одсто планетарног богатства, да пет од шест милијарди становника планете живи од само 20 одсто светског бруто производа. Па чак и у Америци, која се сматра барјактарем глобализације, просечна плата типичног радника стагнира од 2001, док, на другој страни, "компензације" ешалона врховних менаџера драстично расту: док су пре 20 година биле "само" 40 пута веће од радничког просека, данас та разлика износи 110 пута.

Неједнакости су подношљиве све док су реална мера разлика у знању, способностима и доприносу општем напретку. Али, да ли је то случај данас? Главни актери глобализације су око 65.000 мултинационалних корпорација, а међу њима ЕксонМобил има већи приход од бруто националног производа Турске, амерички трговински ланац Вол-март је већи од Аустрије, Бритиш петролеум од Тајланда, Тојота од Венецуеле… Око 500 највећих мултинационалних корпорација даје око 80 одсто укупног учинка светске индустрије. Најречитија илустрација за то је да 75 одсто аутомобила који се годишње произведу у свету потиче из фабрика само седам корпорација: Џенерал моторса, Форда, Тојоте, Дајмлера, Крајслера, Фолксвагена и Хонде.

Тешко је замислити да ће ход глобализације бити заустављен, али докле ће нас одвести? Јер, каже друга рачуница, ако би сви људи живели као Французи, биле би нам потребне две плате, а чак пет ако би сви трошили као Американци. Да ли ћемо их на време открити и населити?