Браћа по маћехи

Светлост балканских градова појачава сјај билатералних неспоразума. Београд је ту, у данима почетка светлости, претекао Загреб. Загреб је, опет, накратко угасио па упалио српске ЕУ перспективе. У Хрватској је наступило време даривања, али је Србија за хрватске „дарове“ ускраћена. Уосталом, изгледа да се билатерална дипломатија не бави Данајцима, па макар и „дарове доносили“. Из службених „врхова“ хрватског политичког „гласноговора“ забрањено је да западни деда Деда Мраз са свим намерама, отпутује и на исток. Јер, како ће Србија, позната по простодушности и гостољубивости, и на исток, и на запад, кад не уме да осигура права мањине? Стандарди заштите мањина које је ЕУ осмислила резултат су страха да етничка политика може бити опасност за мир и стабилност. Оне исте, инструмент-мањине, за које службена Хрватска тврди да су кочнице демократског просперитета! И оне исте које се одупиру демократији која их поздравља са „спремни“ или „уби, уби“.

Уместо смерности и свеопштих припрема за још један крај неизвесне године балканског поднебља, медијски простор је постао права ратна зона. Додуше, нема детонација, то су само мале, потмуле експлозије осиромашеног барута. Хрватска, ојачана „меком моћи“, након економске, показује и политичку снагу, поручујући како Срби у Хрватској, оних, преосталих, око 180.000, „уживају највише стандарде мањинских права“. У Хрватској се спроводи либерални дискурс заштите од директних облика дискриминације, асимилацијом или интеграцијом. Уколико мањине ипак желе задржавање неког посебног облика културне припадности, то зависи само од њихових способности и могућности. Међутим, мањинске организације се сукобљавају јер је евидентно да додељена буџетска средства служе за политичку промоцију лидера мањинских организација. Хрватска осигурава за подручја образовања и културе мањина отприлике пет милиона евра годишње. Силогистичка игра прокламована као „уживање права“ намерно изоставља статистичку чињеницу о одласку више од 400.000 Срба. Некадашњи народ претворен је у „уживаоце“ политичких опијата. Опијума – за реторику етничког поравнања „повијесних неправди“. Хрватска каже да хоће и културно благо Срба, наравно без спомена о његовим власницима. Једноставно, нису у „пакету“. Актуелни поглавари, као некада, у Казабланки, лидери су и креатори хрватских митских инерција, па поручују „Свирај ми то, поновно, Сем“, убеђујући нас – с нама, да верујемо у приче из деведесетих година прошлога века. Очекивање, лидерско, најављено као „суво злато“, у ствари, претвара се у Крлежино „блато“. Или, мочвару? Или, само у „златну фолију“ српских слаткиша. За хрватске потребе. Овде не размишљамо о опозиционој, у либерализму, изгубљеној, левој Хрватској. Она, ни себи не може, али и не жели помоћи. И како онда да Хрватска са Србијом креира добру ЕУ или билатералну политику? И, по чему би се, уопште, разликовала, митоманска порука контра Срба? Уосталом, и тај смо „филм видели“ у двобоју са „шаком јада“ (Зоран Милановић).

Мале авети прошлости у светлостима престонице и метрополе уносе непотребни, али циљани немир. Свакодневно, регион живи перспективу смањене наде у којој су сигурне само нове редистрибуције политичких интереса. Да је процес приступања размерно нејасан, односно да се састоји од испуњавања прилично апстрактних критеријума, као што су владавина права, поштовање људских и мањинских права, може се сагледати и као прикривено осигурање маневарског простора за задржавање хијерархијског, а не партнерског односа ЕУ и земаља кандидата. Зато се финансирају углавном програми људи блиских политичкој партији или програми који врло мало утичу на развој националног идентитета мањинске заједнице. То узрокује, с једне стране, перманентну асимилацију, док с друге, даје стабилан маневарски простор мањинским вођама да задрже гетоизирани статус кво. Временска идентичност борбе „за бираче“ увек, са хрватске стране, инструментализује „српско политичко питање“. Тако, неки „Стипе вулгарис“, рецимо, са Брача, добије своју „дозу непријатеља“. Много „Стјепана“ припреме причу која се завршава доброхотним саветима „за демократизацију“ и помоћ „суседима“. Јер то је, како кажу, „у нашем интересу“. Или, наш је интерес и – ваш интерес. У ствари, цео регион, забављен сјајем глобализације, стење под лепотом нужних обавеза и неиспуњених очекивања. И сва се политика не своди на креирање него на спровођење наметнутих модела. Блоховим речима речено, не можете живети ако не играте неку улогу. Сва камарила наговештава просперитет осиромашеног плебса, „шутирајући“ лопту у туђе двориште. Вербални престиж тапшања по рамену у реторици „фактора регионалног лидерства“ окачен је о смерност и одрицање од овоземаљских норми живота. Политички гето, удаљен од реалне и стварне глобалистичке садржине претворио нас је у покусне куниће дуговања и опште приватизације. Регион законима приватизује економску стварност и породичну самосталност. Од већ креираног овисника постајемо реално робље дневних и општих заблуда, сувишни потрошачи. Ко има бољу светлост лакше ће прикрити таму тамних вилајета! Зато, у време сјаја метропола и престоница, народ би да једе, али, само колача! И, хоће светлости, много светлости, која даје привид живота, неког недосањаног. Кад се погаси блештавило, када нестане колача, опет се враћамо пребацивању лопте. Из нашег у ваше двориште. Због наших, на ваше – проблеме, стално затвореног круга игре која се као домино преноси Балканом.

Научни сарадник Института за политичке студије, Београд, научни сарадник Филозофског факултета у Загребу