Истина од мозаика лажи

Бранко Анђић (1952), дипломирао је светску књижевност на Филолошком факултету у Београду. Радио је у агенцији Танјуг, а потом као дописник разних европских, јужноамеричких и северноамеричких медија из Латинске Америке. Проучавао је и преводио латиноамеричку прозу. Превео је велики број дела најзначајнијих писаца са шпанског говорног подручја: Х. Л. Борхеса, Гарсију Маркеса, Варгаса Љосу, Карлоса Фуентеса, Хосеа Доноса и читав низ млађих, савремених аутора. Приредио је Антологију савремене хиспаноамеричке приповетке (два издања) и са супругом Љиљаном Поповић-Анђић Антологију савремене аргентинске приповетке.

Аутор је збирки прича: „После свирке”, „Лавица лиже ране”, „Као из кабла”. „Народна књига” је недавно објавила Анђићеву нову збирку кратких приповедака: „Ово је истинита прича”.

Бранко Анђић већ две деценије живи у Буенос Ајресу где ради као саветник за штампу и информације Европске уније и наставља са давно започетим „двоструким животом” новинара и писца.

Данас се књиге пишу о мржњи, власти, егзодусу, повратку, а све је мање прича о љубави. Ви у центар свог интересовања стављате управо – љубав?

У овој књизи, да. Време је за равнотежу великих речи. Мислим да је добар тренутак да се подсетимо на то да нас не покрећу само оне речи око којих се ломе копља и сударају царства: за мене је љубав увек била главна исконска снага која покреће планине и због које човек не само да ради оно што никąд не би, већ и успева оно у шта сумња да би икад могао да постигне. Код нас је свако спреман да се замисли над појмовима као што су нација, историја, правда, политика, али избегава да се суочи са неким елементарним осећањима. То ми изгледа, поготову на нашим просторима, као предузеће у којем су сви нобеловци, тако да нема ко да уради оно што они смишљају: афективност је у основи свих наших односа и поступака, људи често оправдавају своје, сасвим ирационалне, одлуке неким церебралним разлозима иза који најчешће стоје емотивни разлози. Мислим да се то види у овим мојим причама.

Људи се не стиде, кажете, ни похлепе, ни безумља, ни зла, ни глупости и насиља, али се стиде љубави. Зашто?

Зато што мисле да је чврстим момцима све дозвољено – као навијачким хордама. Чврсти момци не плачу и не плешу, и тиме се поносе. Љубав би могла да их хуманизује, а тада би могао да нам се у душу ушуња стид, а не само патетична охолост. Иако смо на то навикли, кад човек размисли, види колико је иронично што се стидимо љубави уместо већине осталог што радимо.

Брак и обавезе које он доноси, поручујете у неким својим причама, угрожавају слободу човека?

О томе су одавно писали бољи од мене – од Флобера, па до Апдајка, Карвера, Курејшија, и Давида Албахарија кад је био врло млад и перспективан, али то не умањује значај теме. Као што је давно говорио Хулио Кортасар: књижевних тема заправо нема много и тешко нама кад би оне одлучивале о квалитету књига! Све љубавне приче могле би да се сведу на: А воли Б, али Б воли Ц. Да не паднем у тај клише, мене управо много више занима питање шта човек ради са својом слободом него да ли користи брак као традиционалан алиби да се ње одрекне. И у том погледу често ми се преплићу тужни и комични утисци – као, у три међусобно сасвим различите приче које варирају исту тему: „Десним рукавом”, „Бергман на Титанику” и „Савршено недељно јутро”.

Насловна прича је и својеврсни аутопоетички запис. Ниједна истина, кажете, није тако потпуна као она саздана од лажи, а књига се зове „Ово је истинита прича”?

Наслов књиге је наравно ироничан. Истоимена прича показује како се може монтирати „стварна стварност” слажући лажима мозаик који ће, на некој другој равни, бити истинит. Веома сам се забављао пишући ту причу. Још у оно давно време док у биоскопу, седећи у тами, нисам могао ногама ни да дохватим под, питао сам се зашто редитељи на почетак филма стављају тако често онај алиби: „Засновано на стварној причи”, као да то помаже филму да буде бољи.

Саставни део Ваших прича су филм и музика. У којој мери се литература прожима са другим врстама уметности?

Кад не би било музике, сликарства и филма, не верујем да бих икада написао било шта осим честитки за славу, Божић и Нову годину и спискова за пијацу. Неке музичке форме ми помажу у конструкцији прозних текстова, филм помаже за монтажу којој понекад прибегавам у неким текстовима (рецимо у насловној причи или оној која се зове „Следећег месеца у исто време”), а и музика и филм су ми главна помагала да не изгубим ритам приповедања. У неким мојим другим књигама, рецимо првој, „После свирке” и у претходној, „Као из кабла”, утицај музике је много очигледнији.

Да ли су писци које сте преводили утицали на Ваш књижевни поступак?

Ко то зна? Вероватно јесу до извесне мере, мада – поштено речено – нисам тога свестан, сем можда у два случаја: занат Хулија Кортасара ми је помогао да стекнем извесну свест о приповедачком ритму, али и о мани типичној за почетнике да све хоће да кажу до краја. Много касније, економичност приповедања неких других аутора који пуштају читаоца да домисли њихову причу, продубила ми је ово искуство, што не значи да сам покушавао да пишем, рецимо, као Хуан Рулфо. О Кабрерином односу према језику и ритму, већ сам говорио.

Које су специфичности латиноамеричке књижевности у односу на светске токове у литератури?

Нема више комплекса самопотврђивања код латиноамеричких писаца; такође нема потребе да робују сопственој традицији, ни магијском реализму, ни новој космополитској транскултурној струји коју Алберто Фугет духовито назива McOndo, комбинујући две регистарске марке: Макондо, митско насеље Гарсије Маркеса, и McDonalds, симбол глобалне популарне културе. Постмодернизам је, зачудо, помогао Латинској Америци да диверсификује своје писмо, не да га осиромаши.

У целини, мислим да се у Латинској Америци и даље пише веома витална проза, аутентична и разноврсна у којој, разуме се, има и жита и кукоља али која није склеротично испошћена нити заробљена сопственом историјом.

Имају ли латиноамеричка и српска књижевност додирних тачака?

Чини ми се, овако са друге стране океана, да српска књижевност – боље рећи проза – све више пада у неку врсту самодовољности, да помало губи осећање за поређење са оним што се у свету пише, упркос и даље прилично снажној преводилачкој и издавачкој активности. Као да се те друге књиге пишу у неком свету који као да нема органске везе са нама. Наравно да је то само генерализација која се не односи на многе ауторе, али кад се погледа целина, тако, нажалост, делује. Можда су балкански и менталитети неких јужноамеричких земаља сличнији, много сличнији него њихове књижевности.