Штедња или потрошња – непотребна дилема

Коришћење термина „штедња” и „потрошња” у макроекономском смислу, тј. у анализи макроекономске политике, није исто што и употреба тих термина у свакодневном говору, тј. у анализи понашања домаћинстава и фирми. Дилема „штедња или потрошња” у макроекономском смислу не треба да постоји, јер је у овој области економска наука дала веома јасне и прецизне одговоре. Наиме, карактер фискалне политике (експанзивност, неутралност или рестриктивност) одређује се на основу фазе привредног циклуса. Кључни индикатор који одређује фазу привредног циклуса је стопа незапослености. Само у случају високе инфлације или хиперинфлације, инфлација има предност над стопом незапослености. Уколико се привреда налази на нивоу пуне запослености (стопа незапослености од четири до шест одсто), тада се спроводи неутрална фискална политика, тј. тада је циљ постизање буџетске равнотеже.

Ако је, пак, привреда у фази рецесије или клизи ка рецесији, тј. у условима високе незапослености, као што је случај у Србији у овом веку, али и раније, онда се примењују експанзивне антирецесионе мере које ће пригушити рецесионе притиске и смањити стопу незапослености. То значи примену експанзивне фискалне политике са нижим пореским стопама које ће, смањивањем опсега сиве економије због смањења евазије (избегавања плаћања) пореза, довести до проширења пореске базе, што ће утицати на пораст буџетских прихода, а то је и основ за реално повећање јавне потрошње. Експанзивна фискална политика је синоним за потрошњу. Насупрот томе, примена рестриктивне антиинфлационе политике у фази високе незапослености и рецесионих притисака (а то је фискална политика коју константно спроводе све владе у Србији) само ће додатно појачати рецесионе притиске. Друкчије речено, мере које подразумевају смањење јавне потрошње (штедња) и високе пореске стопе примењују се у фази експанзије, а погубне су у фази рецесије.

Оптимална макроекономска политика која би изравнала цикличне привредне флуктуације подразумева експанзивне мере у фазама рецесије које ће „загрејати” привреду која се хлади и рестриктивне мере у фазама експанзије које ће „охладити” привреду која се загрева. Погрешна је фискална политика, коју стално спроводе све владе у Србији, која „хлади” већ „охлађену” привреду. То је исто као да болеснику који има низак притисак дајете лекове за додатно снижавање, уместо за пораст притиска.

Честе су, овим поводом, несугласице Немачке и Француске. Немачка се налази на нивоу пуне запослености и потребна јој је неутрална фискална политика, док је у Француској стопа незапослености висока и потребна јој је експанзивна фискална политика. Одржавање евра као заједничке валуте у земљама Европске монетарне уније значиће само скупа прилагођавања на фискалној страни, што се манифестује кроз високу незапосленост.

Конкретно решење за Србију у условима високе незапослености јесте спровођење експанзивне фискалне политике која подразумева смањење пореза на плате како би дошло до пораста агрегатне тражње (пораст потрошње домаћинстава и привредних инвестиција), која ће генерисати и пораст агрегатне понуде (производње). Пораст агрегатне тражње не би генерисао инфлаторне притиске јер би био неутралисан смањењем незапослености. По мом мишљењу, порезе на плате треба смањити на 40 одсто (сада су око 65 одсто). На пример, ако фирма има 300 запослених са просечном нето платом од 30.000 динара (бруто плата је око 50.000 динара), за годину дана она исплати на име бруто плата око 180 милиона динара. Смањењем пореза на плате на 40 одсто годишња исплата бруто плата била би око 150 милиона динара. Како би дошло до пораста потрошње домаћинстава, законом би требало дефинисати 13. плату као обавезну која не би била опорезована. То би за наведену фирму значило да је укупна исплата бруто плата око 160 милиона динара, што значи да би фирми за инвестиције остало око 20 милиона динара, што би довело до повећања запослености. Са 13. платом и додатним порастом броја запослених, потрошачи ће куповати више добара и услуга, што ће преко индиректних пореза довести до пораста буџетских прихода. Такође, требало би да добит која се реинвестира буде неопорезована.

Такве мере фискалне експанзије генерисале би динамичан привредни раст од седам до девет одсто, што би током наредног привредног циклуса (од пет до осам година), довело до смањења стопе незапослености на ниво пуне запослености (од четири до шест одсто).

Динамичан привредни раст довео би до повећања плата и пензија (посебно треба повећати најниже пензије, и то на ниво минималне плате која је око 20.000 динара јер би то довело до раста тражње за домаћим добрима и услугама), али и до постизања неекономских циљева (нпр. подстицање наталитета, где би свака жена за треће дете примала надокнаду у висини просечне републичке плате која сада износи око 45.000 динара).

Високе стопе привредног раста створиле би простор за додатно задуживање, што би довело до смањења учешћа јавног дуга у БДП. Све док је стопа привредног раста у значајној мери већа од каматне стопе која се плаћа на јавни дуг долази до смањења учешћа јавног дуга у БДП (нпр. стопа привредног раста од седам до девет одсто, а каматна стопа по којој се држава задужује око два процента). Када постигне пуну запосленост (од четири до шест одсто), без инфлације (стопа инфлације два процента), Србији ће тада бити потребна одржива стопа привредног раста, без обзира на то да ли ће привреда расти по стопи од један одсто или по било којој другој стопи.

Међутим, у условима садашње високе незапослености, Србији није потребна фискална равнотежа (или, како неки кажу, консолидација), нити одржива стопа привредног раста. Фискална равнотежа није циљ у кратком, већ у дугом року. Пут до дугог рока води преко краткорочних фискалних неравнотежа. Није ми јасно шта треба одржавати одрживом стопом привредног раста у условима високе незапослености? Да ли то значи одржавати високу стопу незапослености и ниске плате? Када се погрешној фискалној политици дода погрешна монетарна политика оличена у таргетирању инфлације, онда је сасвим јасно зашто Србија спада у групу најсиромашнијих земаља у Европи.

Доктор економских наука