Тајванска канаста

Поводом текста „Земља фараона”, од 6. јануара

У потрази за филмском причом која би адекватно појаснила темељито опортун став у континуитету редитеља Горана Марковића на тему „Београд на води” не морамо ићи до далеке 1955. и филма „Земља фараона”. Довољно је вратити се у 1985. и присетити се филма „Тајванска канаста”, који режира и потписује као косценариста управо Горан Марковић.

Поред позитивне поруке у вези са указивањем на малверзације у области нове изградње, тај филм представља класично Марковићево дело, у којем се у центру пажње налази филмски јунак Саша (бравурозна глума Бориса Комненића), којег Марковић представља као типичног домаћег архитекту, човека изгубљеног у простору и времену, наивног, социјално и емотивно угроженог интелектуалца.

Што се тиче увек актуелног питања у вези са ангажовањем домаћих или страних архитеката, па није ли сам Марковић, креирањем лика Саше Белопољанског, управо дао визионарски шлагворт инвеститорима ван Србије да изаберу инострани, а не домаћи тим за пројектовање објекта куле, уз напомену да је „Машинопројект” ипак укључен у пројектовање објеката као домаћа кућа. Како пројекат „Београд на води” ипак не раде ликови попут његовог јунака из филма „Тајванска канаста”, зарад јавности, потребно je поновити неке чињенице о том пројекту.

„Београд на води” је пројекат у којем одлуке о ангажовању пројектантских тимова доноси већински партнер, у овом случају компанија „Eagle Hills”, а не држава Србија. Већински партнер је у овом случају одабрао пројектантски тим „Skidmore, Owings & Merill LPP” (SOM), а не домаће архитекте, јер је то било његово право.

Посматрајући архитектонско решење за кулу, признајем да нисам љубитељ „шампон” архитектуре (асоцијација на планирани изглед куле), па сматрам да је град Београд у том правцу могао интервенисати и затражити више предлога уз формирање стручног тела, комбинованог од чланова Академије архитектуре, Удружења aрхитеката Србије и чланова Комисије за планове града Београда (неки европски градови имају и Комисије за урбани дизајн), које би дало свој став у вези са пожељним приступом решењу. Један Михајло Митровић или Зоран Бојовић свакако су могли бити учесници позивног конкурса, ако не као пројектанти онда као консултанти у поменутом радном телу у име града Београда. Међутим, то се нажалост ипак није десило.

Можемо такође запазити да се управо у Марковићевим ставовима, које исписује у својим колумнама на тему урбанизма и архитектуре, више пута појављује теза да је пирамида наказна грађевина, иако је сасвим јасно да се код пирамида ради о генијалном споју математичких прорачуна у вези са димензијама и такође чудесном избору за приступ грађењу објекта. При том се ниједна изградња не може назвати бесмисленом, како Марковић пише о „Београду на води”, јер је цивилизација почивала и почиваће на изградњи нових архитектонских слојева, изузев појединих градова или неких њихових делова који су под заштитом Унеска, управо услед поштовања претходно наслеђених слојева кроз историју, што Београд у овој зони де факто нема, па се у том смислу са овим простором може поступати без ограничења службе заштите.

Ако је Марковић и помислио да је интересантно успоставити аналогију између изградњи пирамида и нове изградње у градским центрима, у тексту „Земља фараона” сигурно је успео једно, а то је да промаши државу и град у којем би повукао ту паралелу. Да је писао о Лондону, у којем је изграђен објекат „Шард”, према пројекту чувеног архитектонског ствараоца Ренца Пиана, његов текст би свакако бар привукао пажњу противника Бориса Џонсона (тада градоначелника), јер се по актуелним протоколима за изградњу у Лондону, за објекте више од 150 метара мора добити сагласност градоначелника. Овако је, уместо о „шампон архитектури”, и могућој вези са темом прања Београда, писао о архитектури на начин као када бих ја као архитект писао о његовим филмовима и поредио их рецимо са Кјубриковим опусом.

У својој колумни под насловом „Камен”, Марковић се такође пита како је могуће да се неки мој колега још увек „није спалио” поводом одлуке да потпише одређени урбанистички план. Читајући тај његов текст, не могу а да не поставим контра питање. Да ли је упутно да ја као архитекта урбаниста позовем њега и његове колеге да се због неких наказних филмова (који су финансирани из државног буџета) и иза којих се јасно види само лични, а не интерес стварања уметничког дела, и сами демонстративно спале, пре свега због утицаја одређених филмова на млађу популацију, услед могућих погрешно протумачених порука из филма, које уместо да делују превентивно управо производе агресивно понашање? Није ли већа штета коју филм са наглашеном агресијом може проузроковати, него било који савремени објекат, изграђен на месту пацовских канала, рушевних објеката и депонија у центру Београда?

Да ли ће архитекта Џорџ Ј. Ефстатиу за пројекат куле из плана „Београд на води” добити неку међународну награду која ће бити његова „Златна палма”, „Златни лав” или „Златни медвед” у архитектури, или ће објекат Willis Tower / еx Sears Tower у Чикагу, такође настао у бироу Skidmore, Owings and Merrill (1973) као ауторско дело FazlurKhan & Bruce Graham, остати непревазиђено дело тог архитектонског бироа, оставићемо ипак на процену суду историје.

Што се истине о Корбизјеовој изјави о Београду тиче, у којој он Београд описује као ружан град, тај његов коментар се пре свега односио на стари део града, у којем се тада нису градиле куле, које су биле његов манифест у вези са избором модела који би се могли користити у урбаној обнови градског ткива.

Што се тиче Савамале, она је само једна од стотине браунфилд зона у европским градовима, које су ревитализоване или се ревитализују, као последица губљења функција некадашњих речних стоваришта и магацина. Разлика је само у томе што су у неким градовима брже, а у некима спорије реализовани процеси обнове. У сваком случају, урбаном обновом у приобаљу Саве бели град ће имати могућност да оправда своје име, које је пређашњим запуштеним стањем било сасвим непрепознатљиво, посебно из угла туристе који путује реком. У времену будућем очекује се знатно активирање туристичких потенцијала града Београда, посебно због његове позиције на ушћу реке Саве у Дунав, у којој ће управо Савамала преузети кључну улогу дочека гостију који ће воденим путем долазити да обиђу Београд.

Архитекта