Странпутице Тимотија Леса

Упркос никад већим отпорима и ометањима из Сарајева и неких западних центара, прославу 25-годишњице Републике Српске, српски народ на Централном Балкану дочекао је са никад већом надом у регионалне рефлексе наступајућих глобалних промена. У деликатном тренутку, кад су промене извесније од њихових исхода, РС и њен лидер Милорад Додик унутар целог националног корпуса имају незаменљиву улогу. Наиме, јасном артикулацијом интереса и њиховом тврдом одбраном Српска и Додик прекинули су безмало две деценије српског ћутања и повлачења не само пред западним силама, већ и регионалним ривалима. Tешко да се ту може говорити о инциденту; реч је о незаустављивом процесу, још далеко од свог врхунца.

Пркосећи противницима, Додик често помиње могућност издвајања Српске из БиХ, уколико Бошњаци наставе мајоризацију над Србима. У једном од последњих интервјуа, међутим, ту претњу је уозбиљио, говорећи да „постоји једна сјајна идеја о којој смо недавно могли да читамо“ – „да се РС издвоји и направи заједницу са Србијом“. Уз припајање четири српске општине на северу Косова и враћање „српског предзнака Црној Гори“, каже Додик, „то све би нам дало дугорочно решење за стабилност Балкана“.

„Сјајна идеја“ коју помиње Додик је текст некадашњег британског дипломате Тимотија Леса, објављен под насловом Дисфункција на Балкану 20. децембра у америчком часопису „Форин афеарс“.

На први поглед, Лесова идеја могла би да изгледа као нова и примамљива. Али само на први поглед. Јер овај план прекомпозиције Централног Балкана није део нових ветрова, које у западним центрима раздувавају ојачане контраелите. Лес је бивши службеник Форин офиса који је радио и у британском конзулату у Бањалуци и део је либералних „старих елита“. Он је, дакле, стари, а ново у његовом плану је модел задржавања опадајућег утицаја САД у региону и осујећења растућег руског, што Лес и не крије. Крије, међутим, нешто друго: наступајуће промене – посебно уколико дође до сарадње САД и Русије у борби против исламистичког тероризма, што изгледа као прва тачка сагласности Путина и Трампа – тешко да ће нетакнутим оставити регрутне центре, попут Тетова, Приштине и Сарајева, или логистичке и транзитне пунктове, попут Загреба и Подгорице. Кад се то догоди, многе државе које су САД стварале на Балкану деведесетих показаће се још више као пропале (failed states), док ће Српска и посебно Србија, ако не подлегну искушењима у првој половини године, добити прилику да буду праве оазе регионалне стабилности.

Лесова идеја је сакривање пиштоља који се пуши и утапање пропалих држава, целих или у комадима, стабилнијим целинама. С друге стране, он настоји да спаси утицај САД, посебно у оквирима хрватске и албанске целине. Настоји да их „огради“ новим границама и спасе их долазеће олује, зато што правилно предвиђа да су и албански и хрватски фактор у опадању. Исто тако, Србима је у Дејтону одговарало „ограђивање“ интереса у Босни, кад су и сами били у опадању. Ради се, међутим, о томе да се Србима данас отварају нове карте, с којима би, уместо о новом „ограђивању“, могли о себи да размишљају као о главном локалном креатору промена на Централном Балкану.

То дефанзивно „ограђивање“ проблематично је и утолико што губитком Прешева Србија остаје без стратешке везе с Македонијом и Грчком на централнобалканској вертикали. Исто тако, припајањем Српске у Босни добија тешко брањиву границу и очајне Бошњаке зафарбане у ћошак, вруће припремљене да буду једино што им је преостало – хрватска пешадија.

Бошњаци су остали без савезника, док Лесова идеја показује да су њихови дојучерашњи заштитници решили да их још једном жртвују зарад спасавања свог утицаја. Због тога, веома брзо, можда већ током ове године, Бошњаци ће бити присиљени да редефинишу своју политику из деведесетих и уђу у дијалог са Србима. Срби би, наравно, на својим западним границама пре свега требало да брину за Српску, али не би смели да губе интерес за целу Босну, утолико пре што Бошњаци, без савезника који их већ цео век хушкају на Србе, у основи јесу део „српског света“.

Не треба због тога бити арогантан, нити градити великодржавне амбиције и сањати анексију Босне. Али се не треба ни „ограђивати“. Уместо тога, наступајућу кризу у региону Србија би морала да искористи најпре за очување свог мира, стабилности и јачање суверенитета, а одмах затим и за формирање културног модела, који би баштинио континуитет 19-вековне Србије. Уз промену економског модела, који ће политички бити могућ до краја 2017, Србија би већ за десетак година могла да постане не само место највећег раста у окружењу, већ и најпожељније место на Балкану. То може бити формула и будућег уједињења Срба и модел будућег дијалога са Бошњацима, Македонцима и Црногорцима.

„Ограђивање“ и цртање граница, чак и кад је оправдано, једноставнији је, али неизвеснији пут, јер ствара конфликте и кризе. Ширење утицаја једне пожељне земље плодотворније је, неконфликтно, и није без значаја да је Србија, први пут после сто година, у прилици да тако нешто реализује. Има у томе на кога да се позове: довољно је да следи поруке које јој је о култури и просвети оставио мудри Стојан Новаковић. Свакако бољи избор од Тимотија Леса.

Главни уредник ,,Новог стандарда”