Само будала је задовољна собом

У процени дела академског сликара Милоша Шобајића (62) истакнути ликовни критичари кажу да она "емитују специфичну снагу, динамику и енергију", да су обележенa "јаким, несвакидашњим бојама", као и да делују "ратнички, баш мушки..."

Шобајић је, по оценама оних који с посебном пажњом прате његов учинак, "уметник светског реномеа". Његова дела красе више од 20 музеја који чувају само праве вредности. То су уметнички храмови у Паризу, Амстердаму, Бриселу, Атини, Кобленцу, Шенјангу...

У досадашњем раду имао је стотинак самосталних изложби, а сад се спрема за ново представљање публици. Почетком октобра изложиће своје слике у Москви...

Од 1992. живи у Паризу, али последње две године више је у родном Београду. Декан је на "Мегатрендовом" Факултету за уметност и дизајн.  

Како сте ушли у свет сликара?

Много сам цртао још као дете, па ме је мој отац Војо, дипломата, војни аташе и амбасадор, који је скупљао моје цртеже, кад сам стасао за факултет наговорио да одем на Академију... И одмах, од првих студентских дана, био сам одушевљен уласком у свет уметничких тајни.

Ко Вас је увео у те тајне?

Проф. Раденко Мишевић ме много научио. Био сам и код Младена Србиновића и Цуце Сокић. Поставили су ми високе критеријуме у сликарству, а и у животу. Међутим, ја сам од себе захтевао више него они од мене. Увек сам од себе тражио и тражим највише могуће и то не само у уметности. Учио сам и на лошим примерима. Говорио сам тада себи: Немој, случајно, да будеш овакав...

За који правац сте се определили?

Још на Академији сам обожавао рану ренесансу: Херонимуса, Боша и ту врсту енигматичног и моћног сликарства. Међутим, касније сам у Паризу видео себе као потомка немачких експресиониста.

Ко Вас је повео у том смеру?

Много сам волео Каравађа. Он је био експресиониста пре експресионизма. Опчиниле су ме његове тамно-светле слике. Волео бих да бар један део мог сликарства буде тако јак као његов.

Да ли идете у Лувр?

Одлазим да видим рану ренесансу. То су слике из XIV века Анђелика, Пизанела... Некад сам "крао" неку боју од њих. То су искрене, готово наивне слике које ме одмарају.

Да ли сликари живе дуже, мирније..?

На основу искуства могло би тако да се каже. У нашем послу нема нервозе и трке, а све полази из главе. Кад су то питали покојног Аралицу дао је оригиналан одговор: "Зато што сам живео цео живот у боровој шуми. Радим и дишем терпентин, а он се прави од борових иглица..."

Да ли сте носталгични?

Стално живим с носталгијом. Све ме подсећа на нешто: од филма, улице, куће, фотографије, неког драгог предмета који "откријем" у столу, на полици... Најчешће размишљам о младости. Сећам се, често, са сетом, неких шетњи и мириса липа после београдских киша...

Кад сте отишли у Париз?

У Паризу сам био као дете, пошто ми је отац тада био војни аташе у Француској. А други пут сам отишао одмах по завршетку Академије 1972. Уз мене је била и моја супруга Лотос, љубав из гимназије. У Паризу нисам пролазио кроз уобичајене проблеме. Нисам био молер, таксиста... Веома брзо сам се доказао као сликар...

Шта Вас прво љути кад дођете у Београд?

На аеродрому "Никола Тесла" смета ми она рахитична статуа највећег српског научника. Не могу да верујем да то никоме не смета. Нама ту није потребан Тесла као испосник, него његов лик из кога снажно зрачи његово велико дело. 

Колико је спорт део Ваше природе?

Волео сам спорт као учесник, а сад ту љубав негујем као гледалац. Кад сам живео у Никшићу, у осмогодишњој школи и гимназији био сам опседнут спортом: боксовао сам, играо фудбал, кошарку... Нисам био најбољи, али сам се трудио максимално. Волим борилачке спортове. Одушевљава ме онај "бокс" у коме има туче и ногама...

А фудбал?

Фудбал је најкомплетнији спорт и има најпоштенији однос према учесницима. Пружа шансу свима, без обзира на висину, снагу... Фудбал окупља људе из свих образовних профила. Недавно сам био с Миланом Ћаласаном, некада играчем Црвене звезде, менаџером Николе Жигића, који је сад члан Валенсије... Причали смо и о фудбалу и о сликарству, али највише о политици.

Да ли сликате спортисте?

Не, али су ми слике врло динамичне. То је увек нека борба у затвореном простору, као неки бокс меч.  

Да ли је променом власти у Србији промењена и политика?

Углавном није. Овде политичари и даље мисле само на себе, власт и новац. То је толико уочљиво да је чак непријатно и да се слушају њихове празне приче. Суштина је да смо у јадном политичком стању и без наде на било какве промене.

Како Вам почиње радни дан?

Долазим на факултет око 10 часова, обављам неке ситне послове као сваки декан... После тога уђем у свој атеље, поред учионица, и сликам до краја дана. Док радим слушам музику. Не закључавам врата. Не само што ми ничије присуство не смета ни кад радим, него чак и волим гужву. 

Шта све имате на сликама?

Делове тела: ноге, руке, шаке... Углавном је то све апстрактно сликарство – оно што се не види то се наслућује... Ево, сад сликам скакача у воду. Позван сам на изложбу у највећој руској галерији "Марс" у Москви од 2. до 22. октобра, где ћу да покажем 60 слика, скулптуре, видео филм "Мала плажа"...

Колико кошта Ваша слика?

Велики формати коштају око 30.000 евра, али верујем да ће у Москви бити и скупље. У тако великим галеријама у светским центрима и цена слике достиже одговарајући ниво.  

Где су на сликама женски делови тела?

Ту су само мушке руке, ноге, леђа... Жене нису за овакво сликарство. Много је опасно и жустро да би у њему била сачувана лепота жене и да остане неповређена. Жене су лепотице, а мушкарци су борци. Лепоту остављам неким женственијим сликарима.

А шта мислите о женама као сликарима?

Оне су лепши део човечанства, али су друга раса. Од нас, мушкараца, разликују се по функцијама, емоцијама, размишљању... Другачије виде одређене односе, другачије реагују на то што виде, брже од нас схвате ко је ко. А кад је реч о сликарству за њих, у мајсторској радионици, нема места. То је, тврдим, само мушки посао. Иначе, мало је да се каже да волим жене, ја их обожавам...

А шта мислите о љубави?

Љубав је опасна по живот, од ње се гине. Ко преживи ту борбу, пре свега са собом, доживеће праву, велику љубав. То блаженство, тај божји дар, највећа је људска радост.

Деца?

Желео сам да их имам, али не и моја жена, која и данас каже: "Ето како је добро што нисмо имали децу, јер бисмо морали да их бацимо у овај грозни свет." Волим туђу децу, али бих волео да смо имали четворо-петоро наше.

Шта мислите о дружењу мушкарца и жене?

Знам да је то могуће, али уз два основна услова: поштовање и јасна очекивања.  

Да ли сте задовољни собом?

Нисам и никад нећу бити. Задовољан собом може да буде само будала. Непрестано тежим да у свему будем бољи и од себе и од свих осталих. И некад нећу престати другачије да се понашам и мислим.

Како бирате другове?

Волим духовите, веселе, безбрижне, храбре људе. Волим паметне "лудаке"...  У друштву више слушам, него што причам. Имам у Паризу два-три пријатеља, наше људе, с којима, углавном, умирем од смеха. Таква дружења ми враћају веру у здрав, безбрижан живот, враћају ме у доба младости...  

Колико се дружите с колегама и земљацима?

Раније сам се више дружио са Љубом Поповићем, Дадом Ђурићем и осталим српским уметницима у Паризу. Али, од овог рата наша дружења су се, углавном, распала. Сви имамо своје мишљење, па долази до несугласица... Овде, у Београду, дружим се с Момом Капором, Радованом Дамјановићем, фасцинантним човеком, који је написао српско-српски речник, па с вајаром Душаном Маљковићем, Кољом Милуновићем... Посебно волим позориште.

А са странцима?

Дружим се с људима различитих професија, а с писцем Петером Хандкеом, који је жестоко бранио Србе у овим последњим ратовима, велики сам пријатељ, али се мало виђамо. Он има чврсте животне ставове и ничије мишљење га посебно не занима. Фанцуска штампа га напада, а он за то не хаје. Тера живот само по свом...

Шта посебно цените у дружењу?

Искреност пре свега. Волим сусрете с таквим људима, а и са истакнутим уметницима и успешним људима уопште. Желим да се упознам с таквим особама и да с њима причам на све теме.

Шта Вам смета?

Спорост у кретању, раду, мишљењу, говору и то ме нервира, јер сам брз човек. Спор сам само у августу, на одмору, на мору, кад себи дозвољавам да се потпуно опустим. 

Где одлазите на одмор?

У Боки Которској смо нашли дивно место за одмор: Костајницу код Мориња. Нема туризма, нема народа. Ту смо у изнајмљеној кући с терасам, под лозом, у тишини и миру.