„Европске вредности“ и „Србија“

Откуда знаци навода у наслову? Да ли „европске вредности“ и ЕУ ишта значе? Да ли и Србија заслужује да буде стављена под знаке навода? Шта су „европске вредности“, и шта је „Србија“?

Вероватно читаоци овог текста неће бити сагласни нити око тога шта су „европске вредности“, нити око тога шта је „Србија“. Свака личност има неотуђиво право да просуди шта су за њу највише вредности. Према томе, ни „европске вредности“, ни „Србија“ уопште не морају бити на највишем месту у нечијем вредносном систему. Може се догодити да како „европске“ тако и „српске“ вредности буду у функцији искључивања свих „неевропљана“ или „несрба“, а у корист белих „хришћана“ или „православних Срба“ (да ли их само мржња према муслиманима и несрбима оспособљава да буду „Европљани“, „хришћани“ и „Срби“?). Такође, може се десити да како „Европа“ тако и „Србија“ буду тек једна димна завеса за дискриминацију, протеривање, мучење или уморство различитих. Ако је тако, треба их одбацити, јер човечност је највиша вредност.

Зар је муслимане који беже од рата заиста тако тешко примити? Нису ли Европљани шампиони ксенофобије? Ако бисмо распоредили два милиона усељеника на око 450 милиона житеља ЕУ (па и на још неколико десетина милиона кандидата за чланство), према глави становника у државама чланицама, зар би то представљало иоле озбиљан проблем? Шта значе „европске вредности“ када је ова тема на дневном реду? Европљани, оличени у Виктору Орбану, којега су првобитно лицемерно оспоравали да би затим постао јунак „Европе“, плету „жилет-жицу“ како би онемогућили спас муслиманских избеглица од ратова – које су превасходно изазвали САД, НАТО и ЕУ – и глади.

„Жилет-жица“? Нечувено, све док то власт суседа није измислила. Да се не ради само о националном систему вредности, већ о европском, сведочи чињеница да чланице ЕУ масовно купују тај „патент“ од Мађарске. Да ли су то те „европске вредности“ у које се кунемо? Да ли је то та Европска унија којој стремимо? Да ли су нас европски либерали све време обмањивали док су о „европским вредностима“ говорили? Уистину, има ли разлике између њих, рачунајући ту и социјалне демократе, и наших јајара под тим називима?

Напослетку, у „европске вредности“ може се без већих проблема уклопити и расизам. Не ради се само о томе што је фашизам настао на тлу Европе, већ и о томе што се европска колонијална историја не може одвојити од „терета белог човека“, тј. од његовог тобожњег цивилизацијског послања да „заосталим“, по правилу „небелим“, народима доноси добра европске цивилизације. Европски либерали су „носили терет белог човека“ широм Африке, а на Балкану су то чинили аустроугарски носиоци културе (Kulturträger). У оба случаја су тобожњи усрећитељи потчињених народа тврдили да их културно уздижу, али да сужњи, ето, нису на том ступњу развитка да би могли то схватити и прихватити.

Није данас исто говорити о „европским вредностима“ као 1990. и 2000, премда се и тада продавала капиталистичка олигархијска магла под именом демократије. Времена су се изменила у мери у којој се друштвена неједнакост вишеструко увећала.

Све чешће се говори о „Европи тврђави“, што је стара фашистичка синтагма. Прво, Мусолини, крајем двадесетих година прошлог века, а затим и есесовци, ширили су је све до краја Другог светског рата диљем Европе. Штићена је тада „Европа тврђава“, истовремено, од „азијатских хорди с Истока“, тј. од руских бољшевика, и „плутократа“ из Сједињених Држава, обједињених под „јеврејском командом“. Да ли и данас „европске вредности“ треба бранити од руских православаца или америчких плутократа? Или је, можда, сада „модерније“ да „бранимо“ имагинарну Европу од „муслимана“, Јевреја 21. века? Ни у једној земљи ЕУ они не прелазе 10 одсто становништва. Но, и то је довољно да олигархија окреће оне који осећају етничку и каријерну угроженост против њих.

Све у свему, ако говоримо о слободи, братству и једнакости људи, читава Европа, а не само ЕУ (мада се ове речи на њу нарочито односе), треба да ћути. „Европске вредности“ у функцији су замагљивања нечовечности капитализма, односно преваре којом поштовања недостојни србијански политичари и богаташи (Чедомир Јовановић, Млађан Динкић, Драган Шутановац, Александар Вучић итд.) већ деценијама продају рог за свећу. У том смислу су наше европске пустоловине дубоко проблематичне. Куда ће Србија? У расистичку „Европу отаџбина“ (продају је СРС и Двери), што је друго име за „Европу тврђаву“, или у лицемерну неолибералну „Европу људских права и слобода“, или у православно-муслиманску мешавину под дељеним старатељством Русије и Турске? А може ли: Балкан балканским народима?

*Доцент на Филозофском факултету у Београду