Гребање о медаљу

Шта је кључни национални пливачки интерес? Да Милорад Чавић гурне у базен све оне који се предизборно гребу о његову златну медаљу, европски рекорд и црвену мајицу. Ако у близини не буде спасилаца, тим боље: политичка сцена ће се укрупнити. Нека се потом мирно припрема за Пекинг. Ако се обрије, близу је светског рекорда. Ако се ошиша до главе, онда ће га и срушити. Врло једноставна прича. Када у Кини одсвирају „Боже правде”, нека обуче мајицу на којој ће писати „Чавић је Србија”.

Иако ризикујем да ми патриоте потопе главу под воду, убеђујући ме да је од националног интереса да шампион настави са презентацијом модне колекције „статус Косова”, осуђујем покушај стицања политичког есктрапрофита на искреном и родољубивом гесту пливачког шампиона.

Да је мало мање Србин, а мало више Американац Чавић би испливао још једну златну медаљу, па би се светски медији тек онда питали какви су то српски базени, када у њима може да се плива и игра тенис. Новак Ђоковић би им вероватно одговорио: због радијације од бомбардовања наш сервис је на ракетни погон, а кад хоћемо да пливамо, нека свет има једно у виду: Уместо стопала, рађамо се с перајима.

Да се не лажемо, и мени су засузиле очи, док сам гледао Чавића у црвеној мајици, на холандској територији. Када сам чуо да су га суспендовали, био сам бесан. На Холанђане, то се подразумева. Али, помислио сам, да му неко није дао мајицу и препоручио му да на победничком постољу преузме ингеренције Слободана Самарџића или Вука Јеремића? Или је то био део тајног акционог плана Министарства спорта?

Какви су трошкови, а какве користи такве одлуке? Осим што је већ стекао значајно место у епским песмама посткосовског циклуса Чавић истовремено ризикује да буде насукан у политичким играма које ће злоупотребљавати његов лик, дело и мајицу. Коштуница га се већ дочепао први, али, ни Тадић не седи скрштених руку. Не бих се изненадио ни да Николић одлучи да заплива делфин. Зато рекордер мора што пре да побегне из предизборног и посвети се олимпијском циклусу. Кад нам је Бог већ послао заборављеног дечака рођеног у Калифорнији, који се презива на „ић”, да плива под нашом заставом, хајде да га сачувамо од ајкула из предизборних штабова који су изненада схватили да, кад Србија нема море, има Чавића.

Њихово лицемерје је тим веће, јер, док покушавају да га претворе у Милоша Обилића у купаћим гаћама, формираног у америчким базенима, вероватно немају појма да остали млади пливачи по Београду углавном тренирају у рану зору или око поноћи. Вода је зими ледена, лети такође. Нови Београд као и да нема затворени базен, па кад клинци хоће да тренирају, препливавају Аду, пловке, алге, и понеког утопљеника. Дорћолско пливалиште подсећа на фабричку халу пред приватизацију, а олимпијски базен на складиште за индустријску воду. Ваљда зато сва српска деца, кад пожеле да ускоче у базене тренирају ватерполо. Осећају се сигурније у групи.

По месту пребивалишта Американац, у срцу Србин, европски рекордер није рођен да буде див-јунак ни земаљске, ни небеске Србије. Као Ана, Јелена и Новак, Чавић је створен да буде херој победничке Србије. Прича је, понављам, савршено једноставна. По природи ствари, шампионима се верује. И то, да је Косово Србија.