Сретење са самим собом

Премијер је најавио да ће на Сретење обзнанити име кандидата за председника државе. Претходно је у више наврата говорио како је за Србију корисније да председници државе и владе буду на истим таласним дужинама. То значи да нико други осим Николића, или једног од десет кандидата СНС-а (које је почетком године поменуо министар Кнежевић), не долази у обзир. (Занимљиво схватање прерасподеле надлежности унутар извршне власти.)

Према Монтескјеу, свака појединачна инстанца власти (законодавна, извршна, судска), контролише ону другу и бива контролисана од оне друге. Узалуд, међутим, оваква брана тиранији када се смисао поделе власти у Србији извргава руглу. Уколико у парламенту једна странка ведри и облачи, уколико је судство зависно, уколико језгро извршне власти почива на „родбинским“ везама (председник владе је политички син председника државе) – тада од поделе власти остаје мртво слово на папиру. Посебно је то видљиво у партијским државама лишеним владавине права, где лични интереси партијаца доминирају над општим интересима друштва. Отуда у нашој лепој партијској државици још увек није санкционисано фантомско рушење објеката у центру престонице. Отуда високи државни функционери који остају у седлу, упркос масним заобилажењима истине илити расипањима државних пара. Отуда власт која вређа активне грађане поредећи их с нерадницима и страним плаћеницима... Отуда, на концу, извртање смисла поделе власти.

У парламенту – партијски војници, руковођени интересима странке којој припадају, глатко прегласавају неистомишљенике из редова опозиције те аутоматским подизањем руке усвајају (каткада проблематичне) законе. Председник државе некритички потписује једнострано усвојене законе будући да је у партијској љубави с председником владе. И све наизглед делује дивно, красно и надасве хармонично.

Па у чему је онда проблем? Зар хармонија није прихватљивија од конфликта? Свакако да јесте – ако власт стреми остваривању општих интереса, а не реализацији скучених партијских циљева који се путем спиновања проглашавају за опште. У том контексту, премијерова изјава да председник државе треба да буде на истој линији са председником владе, делује застрашујуће. Нарочито због тога што апсолутна хомогеност извршне власти (влада – председник државе), делује застрашујуће чак и у уређеним државама које почивају на владавини права.

Иначе, у таквим се државама избори ретко када доживљавају на фаталистички начин – као борба на живот и смрт. Самим тим се и учесници на изборима посматрају рационалније – кроз политичке програме које нуде или преко њиховог (не)успешног минулог рада.

Супротно је у партијским државама лишеним владавине права – посебно у онима где се грађани у већини случајева понашају као поданици који ишту ауторитарног вођу. Њихов избор је мање заснован на разуму (гласам јер је то у интересу друштва), а више на емоцијама, то јест на личном интересу онога који бира (гласам да бих задржао радно место у државној управи).

Додамо ли овоме чињеницу да у партијским државама лишеним владавине права власт на најгнуснији начин омаловажава политичке противнике, јаснија ће нам бити и следећа противречност – овдашња власт увелико ради на дискредитовању председничких кандидата опозиције, а истовремено тврди да је још рано за истицање властитог кандидата.

Нажалост, у партијским државама и опозиција пати од партитократизма и дефицита узајамне солидарности, па уместо једног кандидата кадрог да савлада кандидата власти, истиче два, три, четири…, који појединачно имају слабе изгледе на успех. Власт за то време калкулише – да ли само ићи на редовне председничке изборе и кандидовати Николића који нема шансе против јединственог кандидата опозиције? Или изван сваког резона ићи и на ванредне парламентарне изборе, те на тај начин прогурати актуелног председника. Елем, у том случају би се гласачи најјаче партије морали масовније примаћи гласачким кутијама како би сачували радне позиције стечене милошћу партије на власти.

На концу, није искључено да се на Сретење Вучић сусретне са самим собом, прогласи самог себе за председничког кандидата, а Николића пребаци на место премијера. Слична пракса је већ виђена у Црној Гори. Партијска рокада уместо стварне поделе власти.

*Социолог