Обрт у драми оријентализма

У једној ствари новоизабрани амерички председник Доналд Трамп сигурно није изневерио своје присталице. Од предизборне кампање до изборне победе уочава се доследaн карактер његовог негативног говора о мигрантима. На мети се ових дана нашла и немачка канцеларка Ангела Меркел, коју је Трамп опоменуо да је трагедија на берлинском божићном вашару у непосредној вези са неселективно отвореним вратима Немачке за мигранте. Тежину ове критике треба посматрати и у контексту истраживања која показују да је у Европи страх од тероризма доспео на друго место, одмах иза страха од незапослености.

Пре само неколико деценија природа односа Запада и Оријента, рачунајући и степен перципираних непосредних опасности по безбедност грађана на Западу, била је битно другачија. Едвард Саид, чувени палестински лингвиста и творац концепта оријентализма, уложио је велики интелектуални и практичнополитички напор да муслимане, управо у САД-у, учини политички видљивим и, у наредном кораку, равноправним политичким саговорницима. Поједностављена слика ислама у оријенталистичком дискурсу, по његовом мишљењу, Западу је служила да оправда другоразредни и дефанзивни положај ислама кроз историју. Саид користи метафору драматуршке иконографије па оријентализам представља као позорницу нa којој је симболички заточен читав Исток. Да видимо шта се данас променило у тој драми оријентализма.

У експозицији (први чин) Саидове драме упознајемо се с главним протагонистима – поједностављено обликованим ликовима муслимана. Главни заплет (други чин) драме, према његовом мишљењу, почиње већ с Наполеоновим освајањима. Поменута стереотипизација муслимана (као недовољно модернизованих и ,,цивилизованих“) савршено је оправдање за каснију колонизацију, али и брутално отимање и експлоатацију различитих врста ресурса у том делу света, које су уследиле пре, али и након што су колоније стекле независност. Колонизација Оријента је, дакле, кулминација драме.

Већ прва година овог века доноси наговештај обрта у драми. Некада (политички, економски и културолошки) офанзивни и надмени Запад, под све учесталијим и географски и временски непредвидљивим тероризмом са исламским предзнаком, повлачи се у релативно дефанзивну позицију. Није, наравно, реч о томе да је дефанзивност Запада на нивоу свакодневног живота грађана заменила офанзивну присутност Окцидента на Оријенту (војне интервенције и ратна разарања настављају се несмањеним темпом!), али сада се ради о паралелном процесу који постаје важан нови елемент овог односа.

Страх од странаца и непознатог свакако није изум 21. века. Нарочито након пада Берлинског зида и усељавања источноевропских миграната у Западној Европи могли смо идентификовати страх домицилног становништва барем на три нивоа: перманентна тензија за очувањем радних места (што важи, пре свега, за ниже класе), страх од пораста стопе криминалитета (који обузима првенствено, мада не и искључиво, средњокласни етос), и општа и апстрактна бојазан од угрожавања националне културе и идентитета (то је била и остала добитна реторичка карта за десно оријентисане странке и покрете). Дакле, све придошлице различитог порекла (Источноевропљани, муслимани, Роми итд.) доживљавани су као релативно хомогени (и опасни) Други. Иако сви поменути страхови остају на снази и данас, због феномена савременог тероризма, с приливом нових муслиманских миграната доселила се нова форма страха – страх за голи живот на свакодневном нивоу. И као што сам на почетку текста рекла, свеопшта узнемиреност због могућности да послодавац саопшти да му од сутра услуге (бившег) запосленог више неће бити потребне, добила је конкуренцију у перманентној несигурности приликом уласка у метро, авион, тржни центар или одласка на концерт.

Ови нови елементи, дакле, битно мењају четврти чин или перипетију драме оријентализма. Сасвим је извесно да би се Саид у гледалишту изненадио када би на позорници на којој је заточен читав Оријент уочио другачију динамику. Свакако би се и разочарао због чињенице да та нова динамика није обојена бољим међусобним познавањем и разумевањем између цивилизација, за шта се он залагао још седамдесетих година прошлог века.

Уместо да одговорим на питање да ли се из свега наведеног наслућује хантингтонски расплет, односно велико финале у праску сукоба цивилизација, подсетићу на то да друштвени процеси заправо немају расплете. Елементи за неке нове писане или неписане драме биће: развој догађаја и начини решавања криза на Блиском истоку и у другим муслиманским земљама, практичне политике које ће Запад спроводити према мигрантској популацији као и избор доминантних стереотипа у презентацији досељеног становништва.

*Асистенткиња на Одељењу за социологију Филозофског факултета у Београду